Dobih pre neki dan kamaru diskova od izdavača R’n’R Records na moje veliko zadovoljstvo i užitak. Razgledao sam diskove i nisam znao koji prvi da poslušam. Bio sam u nedoumici. Ipak, odluka je pala na bend Slonz i njihov album pod nazivom „Lepota u glavi“ koji je objavljen 2018. godine. Likovno rešenje albuma me je privuklo i nekako mi govorilo da će njihova muzika analogno vizuelnoj ekspresiji albuma najviše odgovarati mojim muzičkim afinitetima. Figura čoveka koja umesto glave ima zelenkastu konturu, siluetu glave. Praznina umesto glave. Nema očiju, ustiju, ušiju, nosa… Znači, ništa ne čujem. Ništa ne vidim. Ništa ne govorim. Ništa ne znam. Ispraznost koja me je asocirala i na odsutnost ličnosti, identiteta i karaktera. Čovek bez identiteta, integriteta i svojeg JA! Ljuštura bez duše! Malo li je takvih oko nas? Kako da ne poslušam album sa takvim coverom, sa coverom koji asocira na sve to?
I pustih CD. I muzika krenu da gruva. Pun pogodak. Iskren da budem bio sam prilično iznenađen. Nisam očekivao tako dobru muziku. Psihodelični alternativni indi rok, post pank ili neka varijacija toga. A tekstovi u tom maniru, sa socijalnim temama i koji govore o međuljudskim odnosima i individualnim problemima. Na prvo slušanje prva asocijacija beše REPETITOR. I ta spoznaja me je razvalila još više. Evo album slušam satima bez prekida. Ne mogu da se načudim da postoji takav bend, a da ja ranije za njega nisam čuo. Jeste da je ovo njihov debi album, ali za bend sa ovakvim zvukom treba svako da zna. To što me je muzika Slonza podsetila na Repetitore ide samo u prilog samom bendu i to ne znači da tu neko nekog kopira. Naprotiv, Slonz ima svoj zvuk i svoj stil pa samim i svoj muzički identitet. I to su uspeli da ostvare sa svojim debi albumom. A to nije mala stvar!
Na albumu se nalazi ukupno 8 numera i ne zna se koja je od koje bolja. Jedna kompaktna celina, svaka pesma je na svom mestu i sa muzičkog i tekstualnog aspekta. Agresivna psihodelija koja će vam se uvući u dušu i kovitlati umom. Mene barem tako radi ova muzika. Posebno bih izdvojio pesmu „Sledećeg dana niko nije umro“ iz razloga što je to rečenica kojom počinje roman „Smrt i njeni hirovi“ portugalskog Nobelovca Žozea Saramaga o kojem sam skoro pisao u eXperimentu. To samo potvrđuje činjenicu da tekstovi pesama nisu samo napisani reda radi, već da u njima ima dubine i da govore više nego što je napisano i otpevano. Veliki plus zbog te pesme i Saramaga!
Iako je bend trojac bubanj, bas i gitara (isto kao i Repetitor) zvuk je baš onakav kakav treba da bude. Minimalistički izraz koji daje svoj maksimum. Momci dobro rade svoj posao i baš mi je drago zbog toga.
Iskren da budem, i to kažem bez imalo preterivanja, mene je ovaj album razvalio. Jedno veliko otkriće za mene. Svakako da će biti jedan od albuma koji ću redovno vrteti! Hvala vam momci na ovoj muzici. Hvala R’n’R Records na ovom poklonu! U mojoj glavi je lepota dok slušam Slonz. Ali ne samo u glavi. I u duši. I u duši!