Oproštajni dar (Priča o jednoj devojci)

Kod mojih dobrih prijatelja, u privatnoj radnji, radila je jedna devojka. Tiha, povučena, vrlo skromna, lepo vaspitana, učtiva, ali i prilično nesretna. Devojka koja je znala da se ponaša. Nije bila nepristojna, prosta i nekulturna kao mnoga današnja omladina. Svakog je maksimalno poštovala i uvažavala. Ni sa kim se nije svađala, niti raspravljala. Uvek je okretala drugi obraz, a ljudi su to uvek koristili protiv nje. Možda je to njeno ponašanje bilo manifestacija njene velike i duboke pobožnosti ili su se ljudi tom mišlju rukovodili. Ono što je mene prilično izluđivalo i izvodilo iz takta u celoj toj priči, bilo je sledeće. Kad god smo se okupljali na nekim proslavama, rođendanima, slavama, žurkama i drugim manifestacijama, često je bila prisutna i ona. Ona umerena, dobrodušna, iskrena devojka koja ne konzumira alkohol, posti sredom i petkom, ne upada u žustre rasprave ni sa kim, ne psuje, ne kikoće se kao luda na brašno, ne kerebeči se, nikom ne prodaje pamet, ne reklamira svoje vitke noge, niti svakom gura pod nos svoje bujne grudi… Kao takva većini je bila prilično nezanimljiva, smor i bez veze. Nije bila u skladu sa vremenom koje je vladalo, a ustvari bila je izvan preovladavajućeg klišea. Sve češće u takvim situacijama prisutni su počeli da je kritikuju zbog takvog ponašanja. Apsurdno da nema gde. Svaka šuša krenula je da joj govori za njeno dobro, pritom maksimalno pljujući po religiji i veri, da joj daje „prijateljske“ i „dobronamerne“ savete. Ona bi se se samo kiselo osmehivala, ćutala i gutala sav taj svoj jad i muku kao da je stvarno bila kriva za to kakva jeste. Mene je strašno počeo da nervira takav odnos ljudi prema toj devojci, možda i zato što su joj savete delili oni koji nisu imali pravo i kredibilitet na to. Oni kojima su saveti bili prekopotrebni, i to možda od stručnih lica. Ljudi i žene sa propalim brakovima, razorene psihe i tela raznim porocima, needukovani i neobrazovani, oni kojima ništa nije bilo sveto sem novca, uvek željni i znatiželjni šta se to zbiva i dešava u tuđim životima, možda baš zato što svoj život nisu ni imali. A ona je samo ćutala i ćutala.

S obzirom na to da me je prilično iritirao takav odnos prema njoj, počeo sam da ulazim u sve češće i žešće rasprave sa tim pametosolima kada bi oni krenuli da je kritikuju. U takvim duelima obično sam te dušebrižnike za tili čas spuštao na zemlju, jasno naznačavajući ko su i šta su i gde im je zapravo mesto. Ono što me je u mnogim takvim situacijama zbunjivalo, jeste jedna činjenica: šta je to ljudima toliko smetalo što neko veruje u Boga i što je pobožan? Šta ih je toliko iritiralo? Da nije bio u pitanju njihov skepticizam, ateizam ili nihilizam koji im je zatrovao dušu i usled toga nikako nije dozvoljavao da razumeju i shvate da postoje i oni ljudi koji imaju nešto u životu što im je sveto, uzvišeno, neprekosnoveno? Nisu mogli da shvate da postoje ljudi koji veruju i koji se nadaju. Zato su je toliko i napadali. A ona se nije branila, a znam da ju je to prilično uzrujavalo, potresalo i činilo nesrećnom. Ipak, uvek je okretala drugi obraz. Međutim, ja to više nisam mogao da trpim i zato sam se i upuštao u rasprave sa tim nevernicima i pakosnicima. Znao sam da joj je to mnogo značilo iako to nije pokazivala, i da joj je u neku ruku bilo i drago što je neko te zlonamere i zlobne ljude naučio pameti, ako se takvi ljudi uopšte mogu i naučiti pameti.

Možda je iz tog razloga i zgotivila i zavolela moju porodicu i mene. Često sam sa suprugom i klincima odlazio kod nje u radnju i ona se igrala sa klincima. Čak su je i moji klinci zavoleli. Uvek im je kupovala slatkiše, sa njima pričala, igrala se, vraćala u te bezbrižne dane detinjstva…

Bližila se Nova godina. Pozvala nas je u goste. Nismo otišli tada kada nas je zvala. Obaveze pritisle. Međutim, ona je insistirala. Zvala nas je danima i to po nekoliko puta u toku dana. Insistirala da dođemo i da dođemo, kao da joj od toga zavisi život. I dogovorismo se. Uklopismo u svoje planove i to gostovanje i jedne večeri odosmo kod nje u goste.

Ona spremila gala večeru. I slano i slatko. Od ptice mleko. A ja gurman. Pomislih da joj nije možda bio rođendan a mi došli bez poklona, ali nije bio. Iz momenta sam se bacio na degustaciju raznoraznih đakonija, ako to možemo nazvati degustacijom. Ona je bila presrećna. Dok smo mi mezetili, ona se igrala sa decom, zajedno sa njima valjala po podu, smejala se. Nikad je nisam video tako srećnu. Veče prođe za tili čas. Kada smo krenuli kući, ona ode u drugu sobu i donese nekoliko povećih kesa prepunih igračkama, diskovima, slatkišima i dade ih klincima. Supruga i ja se zbunismo. Bile su to njene igračke, njeni diskovi, njene uspomene, njeno detinjstvo, njen život. Sve ono što joj je u životu značilo stavila je u te kese. Igračke uz koje je odrastala, muzika koju je slušala, filmove koje je gledala, sitnice i ukrase koje je kupovala i koje su imale poseban značaj i vrednost u njenom životu… Reče nam da njoj to više nije potrebno, da je rešila da sredi svoj život, da će njoj mnogo značiti da te male plišene mede, zeke i kuce budu igračke našoj deci, da će nama više koristiti nego njoj. Raspravljasmo se sa njom nekih desetinu minuta i na kraju ipak odosmo kući sa gomilom njenih igračaka, muzičkih diskova, dvd filmova usput polemišući između sebe zbog čega je to uradila.

Dođe i ta Nova godina. Poslasmo joj prigodnu sms poruku, koja se u takvim prilikama i slala. Međutim, nismo dobili potvrdu da je sms uručen. Preopterećena mreža pomislismo. Svi su slali sms-ove. Pozvasmo je na mobilni. Broj je bio nedostupan. Pozvasmo na fiksni. Nije se javila. Sigurno je negde otputovala, pomislismo.

Posle par dana pozvaše nas prijatelji kod kojih je radila. Rekoše nam da danima nije dolazila na posao, da im se nije javljala, da niko ne zna gde je i šta se sa njom desilo, da su kontaktirali i policiju s obzirom na to da je ona živela sama. Supruga i ja se nađosmo u čudu. Odjednom nam se sklopiše sve kockice. Sve nam je bilo jasno. Shvatili smo zašto je toliko potencirala i zašto je bila toliko uporna da dođemo kod nje i zašto je sve te silne poklone poklonila. Shvatili smo da je ono zapravo bila oproštajna večera i njen oproštajni dar koji je ona uručila nama. Neke mračne misli prolazile su nam kroz glavu. Strahovali smo od najgoreg. Da nije možda izvršila samoubistvo?

Ceo grad je brujao o nestanaku mlade devojke. Izgleda da smo mi bili poslednji koji su je videli živu i zdravu. To nikom nismo rekli jer nas je bilo strah. Bili smo uplašeni i zbunjeni. Krenule su razne priče i pričice, rekla kazala i preuveičavanja tipična za male sredine.

„Ubila se. Oteta je i prodata u belo roblje. Oteta je i povađeni su joj organi. Završila je u nekoj javnoj kući u zapadnoj Evropi. Neki manijak ju je oteo, silovao, ubio i ko zna gde bacio njeno telo”.

Onda saznasmo pravu istinu. Jutro posle te večeri i gala večere ona je otišla u manastir. Zamonašila se. Rešila je da sredi svoj život, kao što je i rekla. A večera koju je priredila, stvarno je bila oproštajna večera. Opraštala se od svakodnevnog života i odricala od svih tih stvari koje su joj nekada značile u životu jer to je bio prvi korak. Odreći se svih svetovnih stvari i užitaka. Meni i sad, dok kucam ove redove, nekako seta provejava dušu. Od tada je nismo videli a prošlo je nekoliko godina. Supruga i ja se već duže vreme dogovaramo da je posetimo u njenom novom domu i sigurno hoćemo čim ugrabimo prvu priliku za to. Nadam se da je pronašla to za čim je tragala i u šta je verovala, i drago mi je što je baš nama poklonila sve te svoje sitnice koje život znače i koje su joj život značile.

27 Comments

  1. Pingback: Oproštajni dar (Priča o jednoj devojci) | www.blogovnik.com

  2. Dirljiva prica.
    Drago mi je da je ona nasla svoj mir. U suprotnom bi poludela ili se ubila.
    Bice da je krhka za ovaj svet i nase idiote od ljudi.
    Posetite je obavezno i pisi nam o njoj!

  3. Drago mi je da je devojka sledila svoj put i uradila ono što je čini srećnom. U vama je definitivno pronašla prijatelje koji shvataju i prihvataju njenu različitost. Nažalost, plitki umovi će naći nekog drugog da mu “sole pamet”, a ja sam uvek za to da ih bez veće diskusije, na fin način treba smestiti tamo gde im je mesto, da bar za tren umuknu. Ako ste u prilici, obavezno je posetite.

  4. Divna priča. Uklapa se kao serijal sa postom: ljudi,Ljudi i po koji krokodil – koji je objavila na svom blogu Džepna Venera.

  5. Život je težak i prepun patnje, tuge i sete. Ljudi su zli, pakosni, zavisni i ljubomorni. Malo je dobrih, iskrenih i poštenih. Jedna od takvih je devojka iz tvoje priče i kao takva teško može opstati u ovom nesavršenom svetu. Ona je možda pronašla rešenje kako da se isključi i pobegne od te ljudske nesavršenosti i izopačenosti. Želim joj svu sreću ovog sveta. A priča je prilično tužna.

  6. O, Exxx, ovo liči na tebe toliko, koliko i tvoj gest iz Nije sramota nemati i sigurna sam da si pun takvih i sličnih priča, jer si jednostavno dobar čovek. Ovom pričom, ti si meni prvenstveno rekao nešto jako važno o sebi.

  7. Ovde u našoj blizini posećujemo jednu monahinju, ova tvoja priča me je podsetila na nju. Volela bih da je posetite ako znate gde je, pa da nam ispričaš i drugi deo ove priče. To su divna bića dečijih duša.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com