Znak

Večito u nekoj jurnjavi hrlimo kroz život. Nema se vremena. Nema se para. Mnogo toga se nema. Možda zato i jurimo. Ne drži nas mesto. Ne znamo šta da činimo sa sobom. Gde da idemo i gde da se denemo da bi nam bilo bolje? Večita dilema. Međutim, u tom maničnom trku ne obraćamo pažnju na stvari oko nas. Trčimo kroz život i on protrčava kraj nas. Preokupirani, ko zna kakvim mislima, kao muve bez glave, idemo svojim putem, u pravcu neizvesnosti, nadamo se, svetlijoj budućnosti, ne primećujući, zbog te silne žurbe, mnoge biti i suštine. Znakove pored puta. Znakove koji nam nešto poručuju, govore, upozoravaju. Neko bi to nazvao »sitni nagoveštaji sudbine«. Drugi »Božje smernice«. Treći »proviđenje«. Četvrti »puke slučajnosti«. Peti »gluposti«.

Međutim, uopšte nije bitno kako ćemo ih nazvati. Bitno je da ih na vreme uočimo i shvatimo upućene poruke i da shodno tome postupamo i delujemo.

Juče sam ceo dan jurcao po Opštini. Registracija za auto koji sam nasledio od oca bila je pred isticanjem tako da sam bio prinuđen da se upustim u obračun sa administracijom MUP-a radi zamene tablica i saobraćajne. Iako slabo vozim taj auto jer imam noviji, bolji, često mi je isti bio od koristi kada se išlo na pecanje, u prirodu, kada je trebalo da se preveze nešto kabasto… I dok sam čekao u prevelikom redu, u kome su svi bili besni i nervozni, bacih pogled na saobraćajnu dozvolu želeći da na taj način ubijem vreme i smanjim nervozu. Blago je reći da sam tada doživeo šok. Nije mi bilo jasno kako to ranije nisam primetio? Kako je tako očigleda stvar mogla da mi promačinje godinama unazad? Možda sve to ima veze sa, malopre, pomenutom životnom jurnjavom, ali opet mi nije bilo jasno. Ja sam na brojeve, datume uvek obraćao pažnju. Saobraćajna dozvola isticala je na dan smrti mog oca.

Činjenica koja je govorila da je dan smrti mog oca bio i dan prestanka važenosti saobraćajne dozvole njegovog auta delovala mi je apsurdno i neverovatno. Još neverovatnije delovala mi je činjenica da ja to nisam primetio a već sam godinama unazad registrovao auto na svoje ime. Imao sam osećaj kao da me je neko udario maljem u glavu. Uz sve to nesnosna gužva i još nesnosnija vrućina otežavala je izazvanu konfuziju i zaprepašćenje. Manjkao mi je vazduh, grčila su mi se pluća, imao sam utisak da ću se ugušiti. Međutim, sada mi je sve imalo smisla. Događaj od pre 5 godina u vidu fleš beka počeše da me šiba…

Ćale smešten u bolnicu. Doktori rekoše biće sve ok. Ja krenuo na neodložan put njegovim kolima. Još nisam imao svoj auto. Pređoh jedno 50-tak kilometara kad auto poče da otkazuje poslušnost. Poče da trza, da se guši, gubi snagu… Non stop se gasio a potom još teže palio. Iz milionitog pokušaja. Nekako se dovukoh do Zaječara. Skontao ja šta se dešava. Ćaletov auto je negodovao. Nije mi dao da odem. Kao da je osećao (mašina da oseća, glupo je i pomisliti tako nešto) da njegov gospodar bije tešku bitku, možda najtežu u svom životu, i da treba da se vratimo da budemo uz njega.

Nađoh nekog majstora i, posle sat i po popravke, on otkloni kvar. Nastavih sa putovanjem. Ali auto je i dalje odbijao poslušnost. Posle desetak kilometara ponovo se ugasio. Opet znak. Tada sam već bio siguran da mora da se vratim, da mi NEŠTO neda da odem, da je sam polazak na put bio pogrešan izbor i da se zato kola i gase. Taj kvar nikako nisam prepisivao slučajnosti jer ne verujem u slučajnosti. Znao sam da je u pitanju bio moj otac. U tom trenutku zazvoni mi mobilni telefon. Bio je to moj stric (očev rođeni brat). Reče mi da otac mora hitno na operaciju, da mu nije nimalo dobro i da bi trebalo da se vratim… Nisam mu rekao da imam problema sa autom i da je pitanje kada ću stići. Međutim, za pravo čudo, auto upali iz cuga i ja krenoh nazad. Prestao je da cima, da se guši, gasi. Pritiskao sam papučicu do daske. Nikad ga tako brzo nisam vozio. Žurio sam. Želeo sam da stignem što pre. Bilo me je strah da ne zakasnim. Hteo sam da budem uz njega kada sam mu najpotrebniji, kada mu je najteže, kada je najugroženiji, ali, na žalost, zakasnio sam. Moj otac je umro dok sam putovao. Nisam stigao na vreme.

Danas, obeležavamo 5 godina od njegove smrti. Ovaj post ne bih ni napisao da juče u saobraćajnoj dozvoli nisam pročitao datum smrti svog oca. Bio je to ZNAK. Ja sam ga shvatio da treba da napišem ovaj post.

Možda mi je otac nešto drugo poručivao? Ko će to sad znati? Ja sam to tako shvatio. Neka ovaj post bude omaž mom ocu.

Tata, neka ti je laka zemlja i večna slava. Nadam se da ti je tamo mnogo bolje i da zapravo možeš da “vidiš” da smo dobro i da idemo samo napred, da smo postali dobri, pošteni ljudi baš kao što si nas ti učio i vaspitavao da budemo, da su tvoji unučići lepi, zdravi, srećni i veseli klinci, pravi mangupi … Volim te i znaj da mi je mnogo žao što nisi više među nama, iako ćeš TI uvek biti tu… uz nas…

Ristić Dragi 1950-2006

10 Comments

  1. Neka mu je večna slava !

    Moram ti priznati da me tvoji tekstovi sve više iznenađuju. Sve je manje cinizma, ironije, sarkazma u njima… a sve je više plemenitosti, ljubavi, humanizma… Menjaš stil ili jednostavno to ide sa godinama ? U svakom slučaju meni se dopada ova tvoja transformacija. Samo tako nastavi !!!

  2. Kazu, postoji nesto. Cesto se prisetimo detalja kada nesto prodje.Predosecaj, sta li je. Tvoja prica je neverovatna.
    Neka je tvom ocu vecna slava.

  3. Baš tako, nekad ne obratimo pažnju na sitnice, a posle kada sklopimo slagalicu vidimo da smo bili slepi. Jurcamo na sve strane i često smo kao bez glave… A oni naši kojih nema uvek su sa nama. Ja verujem u duhovnu povezanost nas i naših umrlih, i često se setim mojih baka i deka… to je čudan osećaj bliskosti i ljubavi koji se ne može opisati… znam da su tu negde.
    Tako je i tvoj otac uvek uz vas.
    I da ti kažem, slatka mu je frizura

  4. Cesto se pitam da li je moguce savladati bar delimicno citanje znakova na vreme. Ni ja ne verujem u slucajnosti. I cvrsto verujem da ces jednom, kad tome bude vreme, shvatiti i celu ocevu poruku.

  5. Jako sam se rastužila. Divan osećajan post! Moram reći da ja verujem u slučajnosti, i da “znakove” interpretiramo kao “znakove” samo kad se tako nešto desi. Za nekog se to zove slučajnost, za nekog sudbina. :)

  6. E i ja sam imao sličnu foru… Moj ćale je bio u BG-u, a ja u LJ. Te nedelje je bio sestrin red da dodje Iz Beča u BGD. Moj “red” je bila sledeća nedelja! Ali smrt ne zna za red, tako da sam zakasnio! I najviše me nervira što tog vikenda nisam imao neka “preča” posla!!! Ali se on kao “osećao” dobro, pa sam rekao, nema frke ni za sledeću nexelju. I doktori su rekli da mu je za živeti nekoliko meseci… a ne nekoliko sedmica!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com