Fudbal. Druga najvažnija stvar na svetu. Baš iz razloga, što se fuTbal time i smatra – jednom od najbitnijih stvari na svetu, reših da pišem malo i na tu temu.
Iskreno rečeno, mene fudbal ič ne zanima. Čak slobodno mogu reći da je izraz „ne zanima“ eufemizam koji sam ovom prilikom namerno upotrebio iz svrhe jer samo želim da ispadnem kulturan i fin.
Čekaj, čekaj, čekaj… Stani bre malo. Kako BRE to fudbal te ne zanima? Kako je to moguće? Kakav si ti to muškarac kad te fudbal ne zanima? Sigurno si jedan od onih što su kao klinci igrali lastiš i školice sa devojčicama. Sto posto još uvek lakiraš nokte na nogama i nosiš svilene čipkaste gaćice. Ženski petko. Pederko. Eto ko si ti. A šta te zanima. Fitnes? Balet? Dizajn mode? Sigurno ti je omiljena boja roze? Garantovano sa tobom nešto nije u redu čim fudbal nije najbitnija stvar u tvom promašenom životu. I gubi mi se sa očiju. Nemoj da me nerviraš pred ovu bitnu utakmicu. Počinje za par minuta. I miči to svoje isfeminizirano dupe dok nisi dobio preko pichke… I gde je to pivo?
Eeeee, zar je potrebno još da pišem o fudbalu? Interesovanja su različita. Svakog od nas zanimaju određene stvari. Sfere interesovanja su individualna stvar. Čemu ta tipizacija i generalizacija? Možda većini muške populacije fudbal zauzima počesno mesto u životu, meni on ne predstavlja ništa važno i bitno. Čak i ne znam da nabrojim 10 fudbalera koji trenutno igraju fudbal. I toga me nije sramota iako čovek treba da se stidi svog neznanja. A moja nezaiteresovanost za sport „šutni loptu pa onda za njom trči“ nema nikakve veze sa mojom muškošću i seksualnom opredeljenošću. I iskreno rečeno, strašno me nervira sva ta pomama koja vlada oko fudbala. Ide mi na ganglije ta abnormalna pažnja i akcenat koji je stavljen na to šutkanje i titranje lopte. Kao to je toliko bitno. Toliko je to važno da sad svako treba da pada u sevdah i doživljava euforiju kad se igra neka bitna utakmica jer to je jedan monumentalan događaj ravan velikom prasku. Besmislica!
O astronomskim ciframa, milionima i milionima evra i dolara koji se obrću oko kupoprodaje veštih nogometaša nema potrebe da govorim. Klasičan paravan za pranje novca i utaju poreza. U celoj priči najžalosnije je što se više cene nečije kvrgave, dlakave noge koje vešto manipulišu loptom nego mnogi umni ljudi čija su dostignuća promenila, poboljšala i uticala na život čitave populacije. Nije bitna dobrobit čitavog čovečanstva već sticanje još većeg bogatstva, moći i uticaja večito nezasitih, pohlepnih i beskrupuloznih tajkuna.
Sa druge strane ako pogledamo gomile napaljenih fudbalskih zaluđenika koji misle da su provalili pravu kombinaciju primenom svoje stručnosti i upućenosti u fudbal i analogno tome njihovu ubeđenost da će im to navodno znanje doneti bogatsvo tako što će opelješiti kladionice, shvatamo koliko sve to deluje smešno, naivno i zaludno. Sportske kladionice su samo mali zupčanik čitave mašinerije i jedino su one i njihovi vlasnici ti koji će zgrnuti veliku lovu. Kladioničari mogu samo da se zavaravaju i samoobmanjuju. Džaba se prate kvote, surfuje po netu, analiziraju statistike i statistike, gledaju rezultati na teletekstu. Kladionica je ta koja uvek pobeđuje. Kuća uvek dobija. Ali uvek postoje oni koji misle suprotno. Zato je sve više kladionica. A što je veće kriza i besparica sve se više ljudi kocka sa svojim već prokockanim životima još uvek verujući u bajke da pare mogu da padnu sa neba.
Zapostavljenost drugih sportova, naročito kod nas, u odnosu na fudbal je tema za sebe i sigurno može biti vrlo obimna. Zašto je to tako? Zašto se ne ulažu pare u sportove u kojima smo uspešniji, produktivniji, koji nas prezentuju na pravi način već se sav kapital „filuje“ u naše cenjene i talentovane lopto-šutirače koji zadnjih 20 godina nikakvo dostignuće nisu postigli za svoj narod i svoju državu? Zašto? Mislim da na ovo pitanje svi znaju odgovor, ali hajde da i ja nešto kažem. U fudbalu se obrće velika lova. Fudbal više nije sport već biznis. A u biznisu sve strane koje su učesnice u dilu moraju imati interes. A to već nije fer-plej i to već nije takmičenje. Tu ne vlada sportski duh. To je tipična nameštaljka i scenario.
Huligani, ops, izvin’te me na neprikladnoj upotrebi reči, fudbalski navijači svaku utakmicu naših fudbalskih klubova svojim delovanjem čine uzbudljivijom i strastvenijom, vrlo često tu „sportsku atmosferu“ prenoseći i izvan okvira stadiona na kome se utakmica i odigrava potvrđujući jednu staru izreku: „…ako već mora da bude igara, neka onda potekne krv“. Žalosno je što su ti napaljeni klinci samo jadne, male, naivne, marionete koje ništa ne shvataju.
Možda sve ovo što sam napisao nema veze sa fudbalom. Fudbal jeste jedna plemenita i otmena igra. Fudbal jeste umetnost. Ili je pak to nekada davno bio. Ali na žalost svi smo ljudi. Ljudska izopačenost, pohlepa, nesavršensot i zlo infirtrilali su se u sve pore ljudskog života i delovanja. Novac je postao jedino merilo uspeha i kvaliteta. Fudbal kao sportska manifestacija i fenomen modernog čoveka pokazao se kao izvaredna prilika, hiperproduktivna mašinerija za ubiranje novca i bogaćenja nekolicine moćnika. A kada je veliki novac u pitanju, ništa se ne prepušta slučaju. Sve se planira i uzima u obzir. A to već nije sport, zar ne?
Ma jedva čekam da počne neka utakmica, onda moja jača polovina uopšte ne obraća pažnju na mene već je sva pažnja usmerena na tv a ja konačno mogu malo da danem dušom. Živeo fudbal
Zoe
žena, najveća misterija ovog sveta
Aferim!
Ivana
Šta reči, ja sport volim pa i fudbal, ali u njemu definitivno ima sve manje sporta. Čar fudbala je bila i u tome da mali protiv velikih imaju jednake šanse, sve je počinjalo i završavalo se na terenu. Danas se zna ko moze, kad I zbog cega, a ono što se na terenu dešava je samo rezija toga.
Marvine
volim i ja da pogledam neku dobru utakmicu ali mnogo pre dobru partiju košarke, tenisa, odbojke, boksa nego fudbala. Glavni razlog zbog kojeg i imam odbojnost prema fudbalu je to bezraložno potenciranje, kako većine mediokriteta tako i ljudi iz sporta, na našam fudbalu iako je on čista katastrofa. Pitanje je šta bi postigli ostali naši sportisti da je ta lova, koja se provlači i ulaže u fudbal, i njima dostupna? Dati svima isti šansu, a ne favorizovanje iz zna se kojih razloga. To je razlog pisanja ovog posta.
Uglavnom se slažem, ali ja fudbal i dalje volim.:-)
Klimamglavom!
Zelena
ja očekivao negativne komentare a ono ipak kontra, hvala
Bravo Exxx, oduvek sam se divila muškarcima koji ne žive za fudbal. Ima i drugih sporednih stvari, slažem se :)
Breskvice
hvala ti za ovaj komentar
O, ja sam stvarno uživao da igram “na male goliće”. Voleo bih i sad, samo teško nakupiti dovoljan broj pokretljivih vršnjaka (a sa ovim mladjim nebi da se kačim, ako ne moram).
A gledanje je nešto drugo. Uvek mi je bila misterija zašto je “najpopularniji” kad je objektivno najdosadniji (za gledanje) od svih kolektivnih sportova? Ima li tu neke skrivene veze sa pecanjem? Ono: strpljenje, istrajnost, tiha voda breg roni… Taj rad?
Prezimenjače
neke misterije će zauvek ostati nerazrešene ;)
Meni je “najbolje” kada posle neke utakmice dođu 15 njih uštirkanih sa kravatama oko vratova i sivim odelima i krene neverovatno ozbiljno da pričaju o taktici šutiranja naduvanog parčeta govedine po zeleneoj livadi. Te on je sa leve šutnuo, a onda je naš odande dodao, pa je sudija nešto krivo video, dok je vetar dunuo… itd itd
Branko
svi se razumeju u fudbal i politiku
miiisliiim… tema je sasvim za nerazmatranje – s moje tačke gledišta : )))
zato… muzika, tuš!
http://www.youtube.com/watch?NR=1&v=7sfcW8nTWpY&feature=endscreen
Tebi – pozdrav onoliki: )
Bravarice
tek da mahnem.. bila, pročitala i nastavila! :)
Šunjo
drago mi je da nisi propustila ovu utakmicu
Ja fudbal uopšte ne volim, čak i da se sve ovo što je napisano ne odnosi na fudbal, totalno sam antisportski tip, ali zato volim lepe devojke, a od sportova volim borilačke sportove tipa džudo, onda bilijar i š
ah….
Fudbal kao i sve ostale sportove je izmislio Lucifer pali andjeo, sa ciljem da covecanstvo odvrati od pravog smisla ljudskog postojanja a to je da upozna Boga i njegovu spasonosnu rec pa time i od duhovne pripreme za Hristov drugi dolazak u slavi koji treba da se dogodi u ovom vremenu.
Pogledajte zanimljiv video materijal koji govori o pogubnosti bavljenja organizovanim sportom na čovekovu ličnost i karakter:
http://youtu.be/1TM6-_nCJAk
Jedini fudbal u kom uživam je kada bacim zgužvani papir mom mačku da ga šutira po kući. E to je za mene sport. Ovako oduvek sam ga mrzeo. Još kao klinac u osnovnoj dao sam auto go konzervom. Nikada nisam umeo da ga igram, jer imam dugačke noge a naglo sam izrastao, pa mi je bilo teško da izvodim sve te otmene pokrete koje kratkonogi likovi umeju. Nikada mi niko nije ni pokazao. Moj je deda umalo igrao u Beogradu, al sam ja povukao ćalove gene, on nizak kratkonog, ja visok smotan. Pa kad počen matori da mi kuka kako nema fudbala na TV-u. Šta nema? Pa samo to puštaju. Elem glavni razlog što sam ga mrzeo je tuča tokom časova fizičkog I svadja. Uvek su najveće siledžije I kompleksaši hteli da budu fudbaleri, kontam davne 91-ve kada je Zvezda osvojila kup Evrope svi su se potripovali da je fudbal unosna kinta za slepce iz niže klase. Matori mi kaže da do 90-tih nisu se baš toliko ni tripovali. Igrali su ga, al jel su živeli u vremenu kada nije bilo ničega, pa su pravili krpenjaču. 90-tih je bilo najlakše, jedan balvan donese loptu, stavimo dve cigle, pa onda proradi čobanski gen. Tako ti je to. E sad,to je bilo do 8-mog, već u srednjoj igraju ga, al malo ko priča. Na faksu niko ga ne spominje.