Kako je Paklena pomorandža postavila scenu za pank

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, film Paklena pomorandža (A Clockvork Orange) ponudio je viziju anarhije u Velikoj Britaniji koja se uvukla pod kožu britanskih tinejdžera koji su bili isključeni iz hipi sna. Da li je Stenli Kjubrik predvideo pank?

U nedelji kada je Paklena pomorandža prvi put ušla u britanske bioskope u januaru 1972. godine, pesma koja je dominirala na vrhu top-lista bila je „I’d Like to Teach the World to Sing” grupe The New Seekers. Bila je to oda multikulturalnom miru i harmoniji koja je u početku bila džingl za kompaniju Coca Cola. Prodata na poleđini čuvene reklame za piće na vrhu brda, pesma je bila savršena sinteza hipi idealizma, laganog konzervativnog popa i korporativnih dobrih vibracija.

Peva se i u Paklenoj pomorandži – izvođenju radosne naslovne pesme MGM-ovog mjuzikla Singin’ in the Rain (1952) – ali se to dešava dok Malkom Mekdauel u ulozi Aleksa i njegova banda droogova brutalno napadaju par u čiji su dom bili pozvani. Kao čin kulturnog skrnavljenja, kada jedna generacija piša po svetinji druge, trenutak je zadivljujući. Skoro pola veka kasnije, ova ironična rekontekstualizacija ostaje jedna od stvari koje najviše uznemiravaju u ovom najuznemirujućem filmu.

To je jedan od retkih ukrasa u ovoj uglavnom vernoj adaptaciji romana Entonija Berdžesa iz 1962. godine. U intervjuu za tadašnji magazin Sight & Sound, režiser Stenli Kjubrik je rekao: „Ovo je bila jedna od važnijih ideja koja se pojavila tokom probe… Proveli smo tri dana pokušavajući da smislimo šta će se tačno desiti i nekako je sve izgledalo pomalo neadekvatno. Onda mi je odjednom ideja pala na pamet – ne znam odakle je došla niti šta je to pokrenulo.”

Kjubrik je imao formu za perverzne prerade nežnih dobro prihvaćenih pesama, jer je u svojoj crnoj komediji Dr Strangelove (1964.) uradio saundtrek za nuklearnu apokalipsu uz zvuke ratne dizačice morala Vere Lin. Ali koreografija žestokog premlaćivanjnja uz pesmu i ples Džina Kelija bilo je nešto još skrnavnije – ono što Džejms Nermor naziva „zlokobnim napadom na veliki holivudski film“. Takođe, to se može posmatrati kao početak nečeg novog i destruktivnog u kulturnom etru: poriv da se pocepa i počne iznova.

U smislu naučne fantastike, Paklena pomorandža je bila tamna strana Kjubrikovog revolucionalnog izdanja od pre četiri godine, epa o putovanju u svemir Odiseja u svemiru: 2001, koji je stigao u bioskope – posle leta ljubavi a pre sletanja na Mesec – u maju 1968. Uprkos ozbiljnim upozorenjima iz 2001. o nekontrolisanom tehnološkom napretku – i HAL je naučen da peva, ali to ne obuzdava zlobnu stranu samog superkompjutera – film se pojavio u optimističnom trenutku kada ljudska rasa počinje da shvata svoje mesto u univerzumu. Njegov blistavi intergalaktički vizuelni prikaz, posebno u psihodeličnim sekvencama Zvezdanih kapija, učinio ga je za dugodlake i esidoglave hipike filmskim delom koje mora da se pogleda. Kjubrik je deci cveća 60-ih obezbedio konačno putovanje.

Ako je Paklena pomorandža bila Kjubrikova B-strana, onda je to bila ona za koju se govorilo da su mračne poruke upisane u samom gruvu. Prenošena u Britaniju Edvarda Hita, gde su brojke o nezaposlenosti tog januara bile najveće u poslednje dve decenije, bila je to poruka koju je brzo shvatila britanska publika premlada, previše siromašna ili previše ljuta da bi se okrenula hipi sceni, ali koja je bila na tačno pravoj talasnoj dužini da poruku primi.

Za razliku od uglađenih, belih, futurističkih prostora iz Odiseje 2001, Paklena pomorandža im je ponudila viziju budućnosti bez budućnosti koja je sugestivno ličila na sadašnjost bez budućnosti: brutalistička stambena naselja, potkupljivi i licemerni političari i pljačkaška banda omladinaca na stimulansima.

Nekadašnji muzički novinar Toni Parsons u memoarima iz 1995, napisao je o Kjubrikovom filmu: „Ako ste bili tinejdžer u Britaniji 1972, onda se Paklena pomorandža uvukla pod kožu na način na koji nijedan drugi film pre i posle njega to nije uspeo. Zato što je to bilo više od filma.To je bila potvrda načina života.”

Bardžis je osetio miris anarhije u Velikoj Britaniji još kasnih 1950-ih. Vratio se iz inostranstva da bi pronašao nacionalne medije koji su fiksirani na maloletničku delinkvenciju. Omladinska kultura je bila u usponu, a dolazak američkog rokenrola inspirisao je talas britanskih pobunjenika poznatih kao Teddy Boys – termin koji je skovao Dejli Ekspres da se odnosi na ‘novoedvardijanski’ stil ove nove bande . Opasna strana ove nove subkulture je neslavno potvrđena tokom rasnih nereda u Noting Hilu 1958. godine, kada su bande Teda, tokom eskalacije tenzija prema imigrantskim crnačkim zajednicama, napale domove lokalnih stanovnika Zapadne Indije.

Takvi incidenti su stvorili duh moralne panike oko tinejdžerskih bandi koje su se delovale u Bardžisovom najpoznatijem romanu, a njegovi divljački droogovi su zauzvrat nagovještavali porast nasilja među mladima kako su odmicale 60-te. Obala Saseksa, na kojoj je živeo Bardžis, bila je poprište zloglasnih sukoba između modova i rokera 1964. godine, dok su početkom 70-ih skinhedsi postajali sve strašnije prisustvo na ulicama. Banda koja je počela da deluje kao reakcija radničke klase na buržoasku hipi kulturu postajala je sve više infiltriranija krajnje desničarskom politikom i rasizmom.

Pitao sam Džona Sevidža, autora hronike o Sex Pistolsima England’s Dreaming, čega se seća o vremenu kada se Kjubrikova filmska adaptacija prvi put pojavila. On priča priču o tome kako je kao mladi hipik želeo da ode i pogleda koncert Džejmsa Tejlora i Kerol King u Njukaslu 1971 („užasno fin, užasno ljubazan“). Na povratku na železničkoj stanici video je kako je banda skinhedsa nekoga bacila kroz stakleni prozor, a kontrast mu je otvorio oči. „70-te su bile veoma nasilne; ljudi to zaboravljaju“, kaže Sevidž. „Sjaj raskalašnih 60-ih je nestao i sve je klizilo nizbrdo.

Kjubrikov film je podstakao bande prisvajajući aspekte njihovog načina oblačenja. Drogovi su nosili odeću sadašnjosti, nadograđene za budućnost. Boverske čizme i naramenice bile su dugogodišnji favoriti grubijana, ali debitantska dizajnerka kostima Milena Canonero provokativno je ukombinovala ovu uličnu modu sa neskladima kao što su mudobrani i palice. Slike u arhivi Stenlija Kjubrika otkrivaju mnogo različitih šešira koje je kreativni tim isprobao: kaubojske, seljačke, vojne kape. Ali droogovi nisu radili dok nisu probali kuglaške kape. Iznenada, simbol gradskog gospodina postao je zapanjujući i opasan, a mnoštvo kopiranata Droogova brzo su usvajali i pratili ovaj trend.

Dejvid Bouvi je takođe koristio modne savete. Pre nego što je čak i video sam film, posmatrao je Kjubrikove promotivne materijale, grabeći ideje za izgled njegove ličnosti Zigija Stardusta, koju je lansirao na scenu istog januara. Paklena Pomorandža je ostala vitalna referentna tačka za Bouvija kroz Aladina Sanea i distopijske slike Diamond Dogs-a, čak i do njegovog poslednjeg albuma, Blackstar iz 2016. godine, koji sadrži pesmu sa tekstovima na Bardžisovom nadsat slengu. „Pokušavao je da oslobodi izgled i raspoloženje za koje je mislio da će se povezati sa mladom publikom“, nadovezuje se Sevidž. „Prošao je kroz 60-e, bio je dovoljno pametan da shvati da su 60-te prošle, da su 1970-te zahtevale novu vrstu pop kulture i novu vrstu pop muzike.

„Morate pokušati da ubijete svoje starije“, rekao je sam Bouvi za magazin Mojo 2002. „Morali smo da razvijemo potpuno novi rečnik, kao što zaista čini generacija za generacijom. Ideja je bila da iskoristimo nedavnu prošlost i da je restrukturiramo na način za koji smo smatrali da imamo autorstvo. Moj ključ su bile stvari poput Paklene Pomorandže: to je bio naš svet, a ne prokleta hipi stvar. Sve mi je to imalo smisla. Ideja da se upotrebi trenutna situacija za pravljenje futurističke prognoze, sa prikladnom odećom, to je bila uniforma za vojsku koja nije postojala.”

Čak i pre Bouvija, ikonografija Paklene Pomorandže strujala je u arterijama rok podzemlja. Godine 1965, Endi Vorhol je režirao ranu adaptaciju Bardžisovog romana, preimenovanog u Vinil, sa Edi Sedgvikom u glavnoj ulozi i sa nerazjašnjenim zvučnim zapisom koji uključuje The Kinks i The Rolling Stones. U godini koja je usledila, Vinil se mogao videti kao pozadinske slike tokom dve scenske predstaveVorholovog kućnog benda, The Velvet Underground, simbolično spajajući Paklenu Pomorandžu sa iskonskim trenutkom za proto-pank i čitavom putanjom njujorške buke koja je dovela do Ramones, Suicide i Richard Hell.

U Velikoj Britaniji, Mik Džeger je bio vezan za neostvarenu adaptaciju pre Kjubrika, praveći ranu vezu između Bardžisovog teksta i čvršćeg vajba britanskog roka iz 60-ih, dok je Bouvi bio daleko od jedinog umetnika iz ere glam roka koji bio nakolon ka droogovima. Londonski Heavi Metal Kids, glam bend sa gadnim, pre-pank razmetljivošću, ime su preuzeli iz romana Vilijama Barouza Nova Express a svoje nasilničko držanje iz Kjubrikovog filma. Nikada nisu postali slavni, ali budući članovi Sex Pistolsa, The Clasha and The Damneda su prisustvovali njihovim svirkama i „krali fore“.

O značaju Paklene Pomorandže sredinom sedamdesetih za pre-pank momenat govori činjenica da je kompilacija čvršćeg roka iz tog doba objavljena početkom 2019. nazvana All the Young Droogs. Ali uticaj nije splasnuo dolaskom panka. Što se tiče Sex Pistolsa, Džon Lajdon je tvrdio da je Aleks bio uzor, dok je bubnjar Pol Kuk rekao da je pročitao samo dve knjige u životu: biografiju blizanaca Krej i znate već šta. Njihov menadžer Malkolm Meklaren rekao je za magazin Uncut da je zamolio Kjubrika da režira film Sex Pistolsa, ali je režiser odgovorio da je on „već snimio taj film i da se zove Paklena pomorandža“.

Pankeri iz Ipsviča The Adicts su takođe bili poznati po svom imidžu koji je proistekao od droog-a, londonski Cock Sparrer se uključio svojom pesmom iz 1982. Droogs Don’t Run, kover albuma Ramonesa Too Tough to Die upućuje na Kjubrikov film, dok 1985. godine The Fall zatvaraju svoje remek-delo This Nation’s Saving Grace numerom pod nazivom To Nk Roachment: Yarbles’. Yarbles je Nadsat izraz za muda.

U svetlu ovog statusa svojevrsne proto-pank zvezde, govori da ono što nedostaje Kjubrikovom tipičnom omladinskom filmu jeste bilo kakva rok muzika – „Suština avanture mladog čoveka čiji su glavni interesi silovanje, ultra-nasilje i Betoven“, kako glasi slogan na plakatu sloganu.

Kao i upotreba Nadsata umesto bilo kog uličnog žargona ograničenog roka trajanja, zavisnost od (sintetizovane) klasične muzike u celosti je pomogla da se spreči da se Paklena Pomorandža usidri za bilo koji određeni trenutak mladosti ili pokret, čineći ga tako dostupnim kao trajnom koordinatom za glam rok, pank, post-pank, sintpop, britpop (od Trainspottinga do Blurovog videa The Universal) i nadalje. Zamislite da Aleks izjavljuje „gorgeousness and gorgeousity made flesh“ uz muziku Roda Stjuarta, The Who, The Moody Blues ili bilo kog od drugih velikih rok umetnika ranih 70-ih i shvatićete koliko bi brzo Paklena pomorandža postala muzejski eksponat kao i mnogi drugi mladalački filmovi svog vremena. (U stvari, Kjubrik je pristupio Pink Flojdu u vezi sa korišćenjem delova njihove epske pesme Atom Heart Mother, koja bi – da ga Rodžer Voters nije odbio – možda na kraju potpuno zatrovala film zbog Flojda koji mrze okorele pankere).

Da li se previše trudimo ako posmatramo istaknutost Betovena u Paklenoj pomorandži kao pankerski anti-rok gest sam po sebi – sugestiju da u budućnosti nema mesta za gitarske heroje, ili kontra-udar rokenrol frazi iz pesme: Prevaziđite Betovena? Verovatno. Pogledajte robu futurističke prodavnice ploča koju Aleks posećuje: The Beatles, The Incredible String Band, i da, Atom Heart Mother LP, jedva da sugerišu budućnost kada će hipi rok biti mrtav. Pažljivo skenirajte police pa čak i The New Seekers mogu biti tamo negde.

U stvari, Bardžisov izbor „Ludviga van” služi dubljem kontekstu – onom koji na svoj način postavlja scenu kasnijoj transgresivnoj fascinaciji mnogih pank umetnika fašističkom prošlošću. Do sredine 20. veka, velika romantična muzička tradicija postala je osporavana, jer se kulturna sfera borila sa nacističkim obožavanjem kompozitora kao što su Betoven i Brams, čiju muziku je Hitler glorofikovao kao dokaz nemačke kulturne nadmoći. Nakon rata, kao što je muzički kritičar The New Yorker -a Aleks Ros primetio (nenamerno dočaravajući remontne sekvence iz Pomorandže, koje uključuju nacističke snimke): „Nijedna muzika nije bila sumnjivija od Firerovih omiljenih kasnoromantičarskih kompozicija Vagnera, Bruknera i Štrausa, od kojih je nekoliko taktova bilo dovoljno da preživelima iz Holokausta evociraju uspomene užasa.”

Jedini put napred za ozbiljnu muziku u posleratnim godinama smatralo se da je potpuno odbacivanje srednjeg C-a i orkestarske harmonije u korist apstrakcije, atonalnosti i elektronike – ponovnog usklađivanja klasične ortodoksije koje je dovelo do pojave avangardista kao što je Stockhausen, Berio i Ligeti. Mnogo pre nego što je pank pokušao sličnu čistku od rok ekscesa, ovo je bilo originalno resetovanje muzike, njena prva nula godina.

Sve ovo kulturno rvanje je u pozadini Aleksove strasti za „slavnom Devetom“ potvrđuje činjenice da se varvarstvo i ljubav prema umetnosti međusobno ne isključuju; da jedno ljudsko biće nosi potencijal bez dna za oboje. Aleks to najbolje kaže u Bardžisovom romanu, dok trube članak o ‘mladosti danas’: „Velika Muzika, pisalo je, i Velika poezija smirile bi i privikle na civilizovan život Modernu Omladinu. Civilizovali bi oni moja sifilistična muda!

Takva podrugljivia podsmevanja bila su deo onoga što je Aleksa činilo tako privlačnim generaciji koja nije bila za utišavanje, a kada je Kjubrikov film ušao u bioskope tog januara, pomogao je da se spusti zavesa na all-you-need-is-love godine, pržeći zemlju spremnu za nihilističku revoluciju panka. U etru, The New Seekers su nudili utopijsku nadu u svet koji zajedno peva, ali Paklena pomorandža je davala mračnije procene: u budućnosti, kao i u prošlosti, harmonici nisu bili garancija harmonije. Poput nacista, Aleks uživa u finoj muzici i vidite za šta je sposoban.