Tvoji tanki, stari zidovi
koji čuvaju ljude od spoljašnjeg sveta.
Koji iza sebe kriju veličanstvenu
moć porodice i srećnog života.
Koji upijaju zrake sunca i kapi
kiše kao svoje gorivo za život.
Koji gledaju na park, ulicu, drugu zgradu
očekujući da će neko da ih primeti.
Koji vole i voljeni su od strane stanara.
Koji su išarani, renovirani pa opet išarani.
Koji su ljubljeni, gađani, vređani, psovani,
čuvani, pljuvani, izbodeni, ismevani.
Koji su ukrašeni drvećem pored, drvećem
iza i drvećem ispred.
Koji se večno druže sa parkiranim kolima ispred,
automobilima u prolazu iza.
Koji drže prozore zajedno, ujedinjene.
Tvoji stari, ofucani i novi prozori
koji grle zidove smrti.
Koji otkrivaju tajanstvenost stana,
sobe, kuhinje.
Koji daju svojim ljudima pogled na
ulicu, park, zgradu pored, zgradu iza
i kaldrmu iza.
Koji ne vole tamu i dozvoljavaju suncu
i mesecu da obrgle i unište mrak.
Koji se otvaraju i zatvaraju.
Koji se sklanjaju i stavljaju ponovo.
Koji su bili razbijeni, proklinjani, nameštani
ponovo.
Koji dozvoljavaju zvucima lepše da dopru
do stana.
Koji su bili udarani od strane grana na
tihom, glasnom, jakom i slabom vetru.
Koji daju ograničenu percepciju.
Tvoje terase, na kojima su govna od ptica.
Koje daju prelepu jutarnju čar mirisu
kafe i cigare.
Koje su bile ograđene.
Koje vole da dočekaju svog gazdu
sa puno poštovanja.
Koje dozvoljavaju pticama da sede na njih,
ili ne dozvoljavaju.
Koje se drže zajedno sa prozorima, ruku uz ruku.
Koje su cele ciglane.
Koje ti ne dozvoljavaju da padneš, već
samo da skočiš.
Koje te drže vezane za sebe jer su ogromne,
pune memorija i sećanja.
Koje te vole i koje ti voliš.
Tvoj jedva održani krov.
Koji je hiljade i hiljade puta renoviran.
Koji je skrhan i prokišnjava.
Koji je pun mrtvih, živih i novorođenih ptica.
Koji krije tajne koje niko nije video.
Koji brani stanare na poslednjem spratu
od kiše, snega, grada i ostalih prirodnih nepogoda.
Koji stoji na vrhu, kao kralj i gleda sve
oko sebe nekim čudnim pogledom.
Tvoj podrum koji je mračan i hladan.
Koji me je uvek plašio kada dođem do vrata.
Koji me je terao trčeći da se vraćam kući,
na poslednjem spratu.
Koji je pun pacova, miševa, paukova,
buba i ostalih živih i neživih bića.
Koji je čuvao narkomane koji vrište od
zadovoljstva nakon jednog uboda igle.
Koji mi je uterivao najgori strah.
Koji je čuvao moju biciklu koja je bila
ukradena od nekog narkomana – verovatno.
Koji je bio poplavljen, pražnjen, pa opet poplavljen.
Koji nije imao nikoga.
Koji je sam i dalje.
Koji smrdi, miriše, živi i umire.
Tvoja cela arhitektura.
Koja je savršena.
Koja mi vraća uspomene kada prođem pored nje,
i želju da se opet tu uselim.
Koja mi pruža vesele, tužne, nemirne, lepe,
čarobne, stare i nove memorije.
Koja me voli i koju volim.
Ivan Stević rođen je 18.02.2000. godine u Nišu, a od svoje pete godine živi u Negotinu. Završio je Tehničku školu u Negotinu. Studira u Novom Sadu i trudi se da stvara što više može. Po pitanju njegovog umetničkog izražaja najveći uticaj ostavila je bit generacija.