Film “The 12th Man” donosi nam neverovatnu, istinitu životnu priču koja potvrđuje da je čovek jedno od najizdržljivijih bića na ovoj planeti. Jan Baalsrud, koji je sasvim običan čovek, uspeo je da preživi nešto potpuno neverovatno i bukvalno nas tera da se zapitamo kako je to moguće?
Ova priča, koja se odigrala tokom Drugog svetskog rata, prvi put je ispričana u knjizi “We die alone” autora Davida Howartha, koja je objavljena 1955. Godine 1957. po knjizi je snimljen film “Nine Lives”, koji je nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg filma van engleskog govornog područja i proglašen za najbolji norveški film svih vremena, a 2017. stigao je i “The 12th Man”, potpuno nova verzija priče, ali koja se drži nekih činjenica. Režirao ga je Harald Zwart, iskusni filmski stvaralac koji je rođen u Holandiji, ali se sa porodicom preselio u Norvešku gde je i odrastao, a verovali ili ne, prvi film je snimio kada je imao 8 godina.
Da se vratimo na priču. Grupa od 12 norveških komandosa pokušala je tajno da se spusti na sever Norveške i uništi kontrolne radare u gradu Bardufossu, a zatim pokuša da regrutuje što više Norvežana da se pridruže pokretu otpora. Međutim, njihov čamac je otkriven: Nemci su ih dočekali po dolasku na obalu Norveške, a članovi grupe su ili zarobljeni ili ubijeni odmah na startu. Samo Jan Baalsrud, 12. čovek, uspeo je da pobegne (nije spojler, jer ga vidimo živog nakon što je misija propala na samom početku). On je ranjen nakon iskrcavanja, a da bi se spasao morao je da pliva kroz zaleđena severna mora, da hoda kroz snežne mećave… Razlog zašto je još živ je njegova čelična volja, ali i pomoć koju je dobio od meštana, odnosno svojih sunarodnika koji su zgroženi nacističkim režimom. Dobio je njihovu pomoć tako što je naišao na njihove kuće i kolibe dok se kretao stazama i suočavao se sa hladnoćom zbog koje nokti, pa čak i prsti otpadaju. U jednoj sceni, Jan je primoran da amputira većinu prstiju na nogama zbog promrzlina koje je dobio dok je bio u snežnoj pećini.
To je strašno mučenje, okruženje je surovo od početka filma (izvanredan posao radi direktor fotografije Geir Hartly Andreassen), a u glavnoj ulozi blista Thomas Gullestad koji, prosto neverovatno, uopšte nije poznat kao glumac, niti je glumio u filmovima, više je poznat kao norveški muzičar i TV voditelj. Ova uloga je za njega bila izuzetno zahtevna, ne samo da je ozbiljno patio od promrzlina jer je dobar deo filma sniman na temperaturama od 30 stepeni ispod nule, već je za ovu ulogu izgubio 15 kg za samo osam nedelja. Ipak, najveće zasluge pripadaju reditelju, jer bi bez njegove veštine sve to palo u vodu, a “The 12th Man” najbolje bi se mogao opisati kao spoj ratnog i avanturističkog filma u čijem središtu je čovek čiji život zavisi od milosti i pomoći drugih, ali to je i akcija i drama.
Jan ni u jednom trenutku posle bekstva neće moći da se opusti jer će mu Nemci, pored slabog zdravlja, stalno biti za petama – tražiti ga po celoj teritoriji – pretresati kuće, štale, kolibe… I zaista, ovo je jedna od onih životnih priča za koje se čini da je nemoguće da su se desile, ali jesu, ma koliko nam bilo teško da u to poverujemo.
Imaćemo empatiju za našeg glavnog junaka. Već posle pola sata shvatićemo ko je on, a Jan je niko drugi do ljubazan, dobar čovek velikog srca kojeg će obožavati i deca, odnosno devojčica koju će sresti na svom surovom putu. Dakle, pohvale reditelju, isto važi i za glumce (a zastrašujuću ulogu odigrao je Jonathan Rhys Meyers kao čovek koji ga juri kroz ceo film i kome Jan postaje opsesija, čovek od koga niko nikada nije uspeo da pobegne i čiji pogled uteruje strah u kosti), te možemo zaključiti da imamo veoma dobar film koji se mora pogledati, ali za koji se treba dobro pripremiti i emotivno jer traje preko dva sata. Sve u svemu, preporuka se podrazumeva!
Ocena: 9/10.
Autor: Marko Jovanović
