Evropska kinematografija poseduje mnogo bisera, a „Two Days, One Night“ je svakako jedan od njih. Režiju i scenario potpisuje belgijski duo, braća Jean-Pierre i Luc Dardenne, koji su poznati po pričanju realističnih životnih priča sa likovima sa margine. Autori su ideju za film dobili nakon što su u jednoj knjizi iz sociologije pročitali analizu stvarnog slučaja iz 1998. godine u Francuskoj, gde je menadžment jedne Peugeot fabrike nahuškao radnike da glasaju za otkaz svom kolegi kako bi oni dobili veće finansijske bonuse. Braća Dardenne su taj motiv smestili u moderni Lijež i stvorili vrhunsku socijalnu dramu koja savršeno oslikava posledice ekonomske krize.
Glavnu ulogu maestralno igra Marion Cotillard, koja je za ovu izvedbu nominovana za Oskara. Njen lik Sandra je udata majka dvoje dece koja se vraća na posao u fabrici solarnih panela nakon bolovanja zbog depresije. Dok je bila odsutna, menadžer je shvatio da posao funkcioniše i bez nje, pa je radnicima postavio surov izbor. Mogli su da biraju između njenog radnog mesta i bonusa od 1.000 evra. U petak uveče Sandra saznaje da je većina izabrala novac, ali joj je obećano ponovno, tajno glasanje u ponedeljak.
Ona dobija samo jedan vikend da ubedi kolege da odustanu od bonusa kako bi zadržala posao. Opremljena podrškom supruga Manua i koleginice Juliette, Sandra kreće u misiju koja funkcioniše kao obrnuta verzija klasika „12 Angry Men“. Umesto ubeđivanja u jednoj prostoriji, ona mora da ide od kuće do kuće i bukvalno moli ljude. Situacija je izuzetno ponižavajuća jer mora da proguta sav ponos i šeta predgrađem izlažući svoj slučaj kolegama koje jedva poznaje.
Film savršeno slika kapitalističku klopku u kojoj su ljudi postali nebitni. Kolege koje je odbijaju nisu zli ljudi, već radnici kojima je tih 1.000 evra preko potrebno da drže glavu iznad vode i plate sopstvene račune. Sistem ovde namerno okreće siromašne protiv siromašnih, prebacujući moralnu odgovornost i krivicu sa šefa na leđa radničke klase. Zbog toga ovo ostvarenje pruža vrhunski, ali nimalo prijatan uvid u surovu realnost modernog društva.
Marion Cotillard potpuno odbacuje svoju ličnost filmske zvezde i glamurozni izgled kako bi odigrala heroinu radničke klase. Ona pruža ogoljenu, naturalističku glumu koja njenu Sandru prikazuje kao ranjivu, bledu i na ivici suza, ali rešenu da se bori. Glumica se već dokazala u sličnim ulogama očajnih žena u filmovima „The Immigrant“ i „Rust and Bone“, gde takođe donosi teške odluke, izlažući se sramoti.
Vizuelni stil braće Dardenne savršeno prati ovu teskobu i podseća na dokumentarac. Kamera „iz ruke“ stalno hoda tik iza Sandrinih leđa i ramena, uvlačeći publiku u njen umor, težinu koraka i anksioznost. U filmu uopšte nema veštačke filmske muzike koja bi pumpala patetiku. Jedini zvuci dolaze sa radija u automobilu, nudeći retke momente zajedništva i kratkog bega od realnosti za Sandru i njenog muža.
Ovo je film lišen svakog preterivanja, jedna svedena i ogoljena priča koja govori o životu, ljudima i stvarnim problemima. Čak i ako ne uspe u svojoj misiji, Sandru možemo smatrati pobednicom. Uspela je da izgradi zdravu porodicu, pokrene se iz kreveta i izgradi snagu da se bori za sopstveno dostojanstvo. To je kompleksna i potresna problemska drama koja uspešno propituje sistem u kome živimo i dugo nakon gledanja tera na razmišljanje.
Ocena: 9/10.
Autor: Marko Jovanović
