Splav Meduze antologijska je slika Teodora Žerikoa, francuskog slikara sa kraja 18. i početka 19. veka, koji je sa samo 27 godina naslikao svoje remek delo. Slika govori o grupi brodolomnika koji vape za spasom posle potopa francuskog ratnog broda 1816. godine. Od 147 ljudi na splavu ostaje samo petnaest koji se bore da prežive.
Ova fantastična slika ogromnih dimenzija prvi put je izložena na Pariskom salonu 1819. godine, a jedan francuski istoričar umetnosti okarakterisao ju je tada rečima “celo naše društvo je na Splavu Meduze”.
To bi se moglo reći i za Srbiju danas, društvo brodolomnika koji svoju sigurnu luku traži bezmalo tri decenije. A u te tri decenije svašta nam se dešavalo i svašta smo preturili preko grbače. Ratove, inflacije, ubistvo premijera, kratkotrajno zanošenje Evropskom Unijom, vraćanje u stare nacionalističke matrice, otrežnjenje posle duge Valpurgijske noći što nam je donela samo nove zebnje i strahove pojačane misterioznim virusima. Onda smo se nekako previse opustili. I dopustili, pa su neke od nas ponovo prebijali delovi nekih klanova, koji su u međuvremenu zamenili druge klanove… Svakako, došlo je i do nove varijante neokolonijalizma, koja se više i ne krije. Ta nova varijanta možda nam je preotela i poslednje mesto za bekstvo i neki osećaj slobode, ma kako bled on bio bio. U toj varijanti, strani investitori dolaze u ovu zemlju i koriste njene prirodne resurse. Otkriva se u nastavku da smo puni litijuma, bakra, zlata, kao da su onomad francuski industrijalci bili ovde u turističkoj poseti, a nalazišta ruda u istočnoj Srbiji ležala neotkrivena.
Elem, nekako smo se ćopavi i kljakavi dovukli do novogodišnje noći. Rekli su nam da ćemo jedva pregurati zimu, ali zima je zasad topla i uprkos epidemiji diskus hernije koja kosi po Srbiji, nekako se još uvek vučemo u susret događajima. Ignorišući lose vesti, EPS i javni servis odlučili su/smo da se provedemo u toj novogodišnjoj noći, uz vatromet i pečenje. Neki od nas. Ovde je bilo skromno, uz Ademovića, na miligrame. Vatromet standardan, ali uz mere štednje. U Beogradu baš tik-tokovski uz trepere koji repuju na autotjun i grandioznu pirotehniku. To, kažu, danas vole mladi. To i Baku praseta. Ali, prasetinu vole i stariji, samo je nesnosno skupa. Ali, što reče jedan ovdašnji mladi advokat, ako ćeš da sediš po restoranima, moraš da odrešiš kesu. Ne sedim po restoranima, nisam fensi lik, stari sam i propali roker, zaobilazim kladionice, volim da iz prividnog komfora svoje studentske sobe notiram anomalije i konstatujem propast. To je neki moj talenat, a svako ima svoj. Zapravo, Novu godinu sam proslavio dan ranije na rok koncertu. Onda sam sunčan dan iskoristio za šetnju. Uveče mi nije bilo potrebno da izbegavam petarde i stojim “ispod jedne kruške”.
Onda su stigle vesti da je čuveni beogradski splav Freestyler” potonuo za doček. Mislim, bile su tu i druge vesti, ali ova je bila najbombastičnija. Splav koji prima 220 ljudi za doček je napunilo 700. Cena karte od 25-1000 evra. Ludilo. Vlasnik Grk, ma nemoj, da nije Englez, jer ovde se svi prave Englezi, i Ederlezi, obezbeđenje (!!!) premlatilo neke koji su pokušali da pobegnu kad je počeo da tone. Slika Srbije. Šta da se doda i šta pametno da se kaže.
Nikad nisam razumeo splavarsku kulturu, ali ja mnogo toga ne razumem. Ni otkidanje na turbo-folk, ni trovanje rijeliti programima, ni starletizaciju, ni pad u varvarsko nakon pokolja građanskog. Ni nastup Karleuše u gaćama za prošlu, ni ovogodišnji izbor “pevača” za Novu u centru Beograda, izuzimajući vip Željka i Jelenu za vip publiku, a ne razumem ni honorar koji je izvesni Relja P. trebalo da uzme za nastup na već pominjanom Freestyleru. Neka mi oproste bakaprasijanci, ali nijednu pesmu tog mladog čoveka nisam čuo, i, osim što sam ga video u seriji Besa, nisam ni znao kako izgleda. Posle su mi natrljali nos da je on muž Nikolije, koja je ćerka Vesne Zmijanac, a Vesnu znam, nekad je uz Biljanu Jeftić bila narodnjački seks simbol. Pamtim je u nekom kožnom korsetu sa pertlama sa strane iz osamdesetih kad je stvarno bila riba u onoj Jugi (pevanje ni tad nije bilo najbitnije), ali ne znam ni jedan hit njene Nikolije, a zapravo, jedan jedini hit koji sam od njene mame zapamtio je Nevera moja bio si ti. Posle je imala iz one priče s Vučelom jedan isforsirani hit u kojem ona ide preko zemlje Srbije, što je udaralo patriote pravo u čelo, ali već je njena zvezda počela da tamni. Došle su mlade nove snage koji su još patriotskije gađale narod u prava mesta, junouvotajmin, a luče iz Kasidola već je zapalilo za Švicu i tamo živelo u zamku.
Dobro, ne razumem ja, pevanje se promenilo, više ne moraš da pevaš, mašine to rade. Promenila se i publika, vise na pametnim telefonima i gledaju net selebritije koje ih uče kako da gledaju i slušaju, koga da gledaju i slušaju, kako se igraju video igrice… Neki se na jutjubu samo glupiraju, ližu wc šolje i mikrofone, žderu do bljuvanja za svoje sabskrajbere, a neki pokazaju i izvesni talenat, recimo, talenat za pravljenje para. I to je za poštovanje, ali, generalno, i u pravom i u virtuelnom svetu šupci kolo vode. Zašto mi je onda priča o splavu koji tone tako zanimljiva?
Ona je metafora naše propasti. Jedino što bi bilo jače je priča o istovremenom izlivanju fekalija u užem gradsko jezgru, nestanku struje za NG dok se nebom rasprskavaju rakete ili neka još bizarnija priča felinijevskog šmeka u Kusturičinoj obradi.
Ostaje nam da pogrevamo nadu, kao dobru sarmu, da ćemo jednom, sledeće, one tamo, za neku godinu, ispod duplog dna, kad probijemo ovo duplo dno, zaista doći do dna. A onda konačno krenuti gore.
Srećna vam Nova.
Ivan Potić