Već duže vremena nisam uradio ni jedan intervju. Nekako mi se nije dalo. Pritisle obaveze i životna jurnjava. Ali sada je pravi trenutak da ispravim tu grešku. Povod za to pronašao sam u jednoj neobičnoj zbirci priča koja je nedavno objavljena. U pitanju je debitanska zbirka koja, iskren da budem, i vizuelno i sadržajno izaziva jezu.
Reč je o mladom novosadskog piscu Milanu Kovačeviću i njegovom prvorođenčetu VRAGOVESTI.
eXperiment: Odličan prvenac. Vragovesti vizuelno odlično izgledaju. Angažovano je nekoliko autora na ilustracijama. Odrađena je agresivna i odlična promocija knjige. Bilo je i pretplate pre izdavanja knjige. Da li si zadovoljan knjigom? Kakvi su prvi utisci?
Milan Kovačević: Pa, znaš kako.. mnogo toga je izmenjeno od vremena kada su „Vragovesti“ bile samo ideja, pa do sada, kada su konačno ugledale svetlost dana. Aktivno objavljujem kratku horor prozu godinama, a o samostalnoj zbirci razmišljam još od izdavanja prve novelete (Poslednje reči pisca, Librarion, 2020). U suštini, imao sam dovoljno vremena da razmišljam.
U početku, bio sam ubeđen da će me bilo kakav samostalni format zadovoljiti, ali kako je vreme prolazilo shvatio sam važnost kvaliteta debitantskog samostalnog dela, pa nisam žurio. U planu je bilo da knjiga izađe još u aprilu, ali sam na moju veliku sreću bio strpljiv, našao prave ljude u međuvremenu, i na svet doneo ovo „čudovište“ na koje sam više nego ponosan.
Ipak, zarekao sam se da nikada neću pročitati ovu knjigu, jer sam ubeđen da bih mnogo puta poželeo da sam nešto uradio drugačije. To je moje prokletstvo; činjenica da nikada u potpunosti neću biti zadovoljan svojim delom, i da nikada ne bih prestao da ga lickam i doterujem. To me dovelo do pitanja – koliko vraćanja istom tekstu je previše vraćanja?
Nisam želeo da mi se sopstvene priče smuče, pa sam rekao sebi, dosta je – to je to. Fanovi žanra su više nego zadovoljni, a njihovo zadovoljstvo delim i ja. Oni su ti koji treba da sude.
eXperiment: Tvoju knjigu upravo čitam, pa će o knjizi biti napisana recenzija tako da te neću mnogo zamarati sadržajem knjige u ovom eksperimentu. Pitaću te druge stvari u vezi tebe koje me zanimaju a koje treba da naglasimo kada se spomene Milan Kovačević. Od nedavno krenuo je sa delovanjem fanzin Crnoslovlje. Reci nam nešto o tome.
Milan Kovačević: Crnoslovlje je duhovno dete Marka Trivunčevića (u narodu poznatog kao Yog Crnoslovenski), rođeno kada je – tokom korona apatije – predložio da napišemo priču kao triplet sa još jednim kolegom.
Kako se to izjalovilo iz hiljadu razloga, a njegova želja za obitavanjem unutar podzemlja nije ugašena, došli smo na ideju da pokrenemo fanzin koji će se u celosti baviti horor žanrom i ikonografijom.
Ja sam, kao što već rekoh, noveletu Poslednje reči pisca objavio za subotičku izdavačku kuću Librarion, pa nisam mnogo razmišljao o tome gde će Crnoslovlje da bude rođeno. Znao sam još tada da je vlasnik Librarion-a Daniel Tikvicki pravi čovek za ovaj poduhvat, pa sam spojio lepo i korisno, povezao ljude, i dobili smo prvi broj onoga što već sada postaje svojevrsni fenomen. Zanimljivo je to što je ime Crnoslovlje došlo sasvim slučajno, i to u momentima kada smo Tikvicki i ja razglabali o potencijalnoj ediciji unutar koje će biti objavljena noveleta Poslednje reči pisca i neke moje eventualne nove priče. Ako neko poseduje primerak tog izdanja Pisca (odavno je rasprodat) možete videti mesto na kojem se prvi put – mnogo pre izlaska prvog broja fanzina – pojavljuje ta magična reč.
Tako da, ako sumiramo sve, možemo reći da je Crnoslovlje dete tri majke – Yoga, Tikvickog i mene. Tikvicki je otac u stvarnom životu, pa nisam želeo da nas svu trojicu navodim kao „očeve“ fanzina, jer je on jedini za sada iskusio tu zahtevnu funkciju, i to dva puta. Eto – sada znaš tačno kako je sve počelo. Izbacili smo dva odlična broja, i uskoro izlazi treći, tri puta obimniji, i mogu slobodno reći kvalitetniji!
eXperiment: Imajući u vidu da je muzika veoma važna u tvom životu, kao i da si se neko vreme i bavio muzikom, reci mi zapravo koliko je muzika uticala na kreiranje tvog književnog ukusa ali i književnog izraza?
Milan Kovačević: Uticaj je nemerljiv. Da nije bilo muzike nikada ne bih bio ovo što jesam. Hevi metal i horor idu zajedno kao meze i rakija. Možeš ih konzumirati i odvojeno, ali je sve mnogo lepše kada su u zagrljaju.
Iako sam lance i katance skinuo sa sebe, kao i borbeni prsluk ukrašen prišivačima sa motivima koji dolaze ravno iz pakla, nikada nisam prestao da uživam u teškoj muzici. Pohodim svirke, kupujem merch domaćih bendova, i trudim se da budem u toku sa dešavanjima.
Ipak, najviše volim da zalegnem, uključim neki od omiljenih mi albuma, i prepustim se magiji. Postao sam dosadan u tom smislu, i mala je šansa da me sretnete kako ginem ispred bine u nekoj šutki. A radio sam to – nije da nisam!
Kako poslednjih dana pakujem „Vragovesti“ do kasno u noć, shvatio sam da se budnost najbolje održava teškom metalurgijom. Sinoć sam preslušao kompletnu diskografiju Dissection-a, i uvek je odlična, kao i pre deset godina. Ukratko – volim dobru muziku, ali je isto tako nikada ne slušam dok pišem, odvlači me na neku drugu stranu; tera me da opet uzmem gitaru u ruke i stvaram, ali sam se odavno zakleo da to ostavljam onima koji to rade i bolje, i vernije od mene.
eXperiment: Koliko si Besan?
Milan Kovačević: Manje nego što bih trebao da budem. Začuđujuće sam pitom, i – ako se uporedim sa sobom od pre desetak godina – može se reći da sam zamonašio svoje misli i (ne)dela. Potraga za mirom je jedan od mojih ciljeva, i vrlo lako bih se odlučio za život negde daleko od svakodnevne vreve i gadosti na koje redovno nalazim.
Al’ opet – ne mogu ostati miran kada sagledam nepravdu, korupciju, diskriminaciju i agresiju koja me okružuje. Lažu nas da je ovo vreme ljubavi i tolerancije, ali istina je mnogo gnusnija, prekrečena lažima, jer sa ljubavlju raste i mržnja, a onih koji potonju propagiraju je mnogo. Mnogo više nego što bi trebalo da ih bude, i čini mi se da se svakodnevno kote, horde zadojene mržnjom koju je neko davno posejao.
Tako da, ako se sada vratiš na prvu rečenicu u ovom odgovoru, možeš povući neke paralele. Sa besom ide i mržnja, a život je previše kratak da bih bio ispižđen sve vreme, tako nešto je rekao klinja kojeg glumi Edvard Furlong u Američkoj Istoriji X. Naravno, to ne znači da neću jurišati za dobru promenu. Strpljivo čekam.
A ako kada kažeš Besan misliš na moje jarane iz Beograda i njihovu istoimenu horror zbirku – Besan sam do koske. Da nije bilo Milana Simića (jednog od urednika Besan-a), „Vragovesti“ ne bi bile to što sada jesu.
eXperiment: Mnogi smatraju da je žanrovska književnost, pogotovo horor literatura manje književne vrednosti, možda iz razloga što se u horor književnosti čitaoci privlače šokantnim, brutalnim, mučnim, opskurnim, devijantnim i vrlo često umobolnim scenama i sadržajima. Zanima me tvoje mišljenje o tome.
Milan Kovačević: Ko je to rekao? Gde su ti ljudi? Čujem ovo po ko zna koji put, al’ eto nikada mi niko ne reče to u lice. Taj se fenomen ogleda u činjenici da domaće horor autore u zapećak gura književni ukus većeg dela ovog naroda. Na zapadu je drugačije; mnogo se više ceni i čita spekulativna fikcija i postoje brojne akreditovane nagrade i priznanja za istu, bilo da je u pitanju horor ili neka vrsta fantastike. Znaš li kolika je fan-baza u Indiji? Ne bi verovao. Svet se odavno otvorio hororu, i mislim da je to divno.
A ovde – ako nisi žena sa dva prezimena ili ratni huškač/teoretičar zavere teško da se ubrajaš u kulturni milje višeg nivoa. A kad pogledam ovu državu i stanje u njoj, nekako mi apsurdno da uopšte pričam o „književnoj vrednosti“. Tvoje pitanje je na mestu, i voleo bih da sam mogao reći nešto lepo. Zadržaću se na tome da kod nas mali broj fanatika čita žanr u kojem obitavam, i to su ljudi koji cene svaku pročitanu reč, te ovoj vrsti književnosti pristupaju sa mnogo vrednijim entuzijazmom od onog sa kojem se pristupa modernim delima koja su visoko „književno vrednovana“. U prevodu – malo nas je, al’ nismo baš tolika govna.
Fotografija: Alessandro Bandera
eXperiment: Čega se plaši pisac horora, čega je strah jednog uživaoca u stravu i užas? U stvari šta je za tebe strava i užas 21. veka? Ljudi su se protokom godina izopačili, prozlili tako da ih je teško uplašiti, mnogo teže nego što je to uspevalo pre recimo pola veka. Gde počiva strah današnjice i sutrašnjice?
Milan Kovačević: Imam dva straha. Jedan je onaj najprirodniji – strah od smrti. Ko kaže da se ne plaši smrti laže. Ovde ne računam religijske fanatike i askete koji su raznim praksama sebe doveli u stanje u kojem smrt posmatraju kao novi početak ili nešto slično. Opet, nisam apsolutno lišen vere i smatram zemlju vrlo spiritualnim mestom, ali isto tako smatram da je smrt pritiskanje prekidača. Nema ničega više – zdravo. Zato je se i plašim, jer smatram da imam još mnogo toga da ponudim pre nego odem, pa ne bih voleo da me kakva nezgoda ili glupost liši života pre vremena.
Drugi strah je onaj od predaje. Potencijalni trenutak u kojem se moraš odreći svega u šta veruješ, iz bilo kog razloga. Nasilnom prisilom, slomom vrednosti, mukom – razlog je nebitan. Momenat dizanja bele zastave kao jedina opcija, i prihvatanje poraza kao jedine realnosti; to je moj strah.
Što se sveta tiče, apsolutno je desenzitivizovan, i biće sve gore. Nove-normalnosti postaće stare-nenormalnosti. To me navodi na pitanje – šta je sledeće? Eto, moj treći strah – koliko je svet još spreman da šepa ka utabanom putu ka propasti?
eXperiment: Na naslovnici tvoje debitanske knjige prikazana je raskomadana svinja na stolu sa ogromnom svinjskom glavom u centralnom delu. Zbirka počinje pričom „Dan svinja“ koja govori o svinokolju koji je tradicionalno obeleževan 29. novembra. Zbirka je objavljena tih dana. Za vreme svinoklolja. Da li je to slučajno poklapanje ili si mišljenja da slučajnosti ne postoje.
Milan Kovačević: U ovom slučaju, stvari su se dobro poklopile. Rekoh već da je zbirka trebala izaći ranije, ali ovako ispada da tajming nije mogao biti bolji. Kao klinac sam prisustvovao brojnim svinjokoljima, ali pored činjenice da sam oduvek voleo da jedem meso, niti jedan deo tog ritualnog akta nisam uspevao da zavolim. Činilo mi se – dok sam nemo posmatrao događaj – da akteri istog uživaju u svakoj sekundi tradicionalnog klanja. Kada te ujutru budi urlik svinje koju nasilno izvlače iz obora kako bi joj zarili nož u dušnik, znaš da će dan biti poseban.. iz mnogo razloga. Dan svinje bi verovatno bila utoliko uticajnija priča da sam vegeterijanac, ali nisam – što je licemerno. Moja partnerka – sa duge strane – ja vegetarijanka skoro deset godina, pa mi to izvlači prosek. Jedem dosta salate.
eXperiment: Kada već pričamo o svinokolju, da li znaš da nije slučajno izabran baš 29. novembar za svinokolj. Baš Dan republike, najveći praznik tadašnje naše države u čije su se ime masovno klale i ubijale svinje. Ritual masovnog krvavog i brutalnog ubijanja. Šta nam možeš reći o tome.
Milan Kovačević: Šta znam.. načuo sam od nekih lokalaca da je taj dan odabran kako bi se komunisti sprdali sa pravoslavnim postom koji je u to vreme. Ali kada bih počeo da nabrajam šta sam sve čuo od lokalaca, svima bi bilo jasno zašto pišem horor. Moja je teorija da je to vreme pred najveći nalet zime; nema više povrća u bašti, nema više useva – a nešto se mora jesti. Pripreme za preživljavanje zime – ispravi me kao grešim. E, da – tada nema muva i komaraca, pa nema ko da smeta koljačima dok pangluju polutke od zore do sumraka. Ima smisla, a? Ovo sam sada smislio!
eXperiment: Na zadnjoj korici knjige naslikana je tvoja odsečena glava kao pandan prednjoj korici na kojoj je odsečena svinjska glava. Simbolika je i više nego jasna. Otkud ta ideja? Ipak je to jedan prilično hrabar i šokantan poduhvat. Kakve su reakcije ljudi na to?
Milan Kovačević: Drago mi je da si primetio detalj. Ta mi je ideja na pamet pala dok sam studiozno gledao omote nekih svetskih horor knjiga, shvativši u procesu da su apsolutno izgubile dušu i identitet. Doslovno više ne možeš da razlikuješ triler, ljubić, priručnik i horor roman ukoliko dolaze iz neke veće izdavačke kuće. Ako neobavezno piljiš u knjižarske police, svaki ti dizajn izgleda isto – sterilno i ne-nadahnuto. Hteo sam nešto drugačije, i to sam dobio, zahvaljujući vrhunskom umetniku Milanu Simiću, kojeg sam već pomenuo.
A zašto baš glava – to je još zanimljivija priča. Znaš kako na modernim knjigama na poleđinu stavljaju neku profesionalnu fotografiju zamišljenog autora, kako pije vince i gleda u daljinu? Lep kao slika! Ja takvu fotografiju nemam, niti sam građen za foto-modela, pa sam odlučio da posegnem za našim čuvenim istorijskim motivom – odsečenom glavom. Ako može Sveti Jovan, ako može Karađorđe i svi knezovi koji izduvaše na seči, zašto ne bih mogao i ja?! Na kraju dana, imam baš hajdučko ime i prezime. Kao i nekoliko hiljada ljudi u Srbiji koji se i zovu, i prezivaju, baš kao ja.
A zašto moja glava kao pandan svinjskoj? Možda je zbog mojih prehrambenih i alkoholnih navika, a možda.. zbog nečeg drugog.
eXperiment: U virtuelnom svetu poznat si po svojim Recenzijama iz pakla. One su bile odlična priprema i najava za tvoje Vragovesti. Da li ti se desilo dok si pisao recenzije da otkriješ nešto novo o filmu ili knjizi koje si pisao a što svesno nisi uspeo da otkriješ. Ono što te pitam da li su ti se dešavale situacije da dobiješ poruke od svog nesvesnog u fazi stvaranja koje nisi svestan u tom trenutku i koje otkrivaš u nekim kasnijim trenucima u fazi iščitavanja ili prerade napisanog?
Milan Kovačević: Eh, da – Recenzije. Mesto na kojem je sve počelo, barem što se mog javnog nastupa tiče. Žao mi je što ne mogu da održim kontinuitet i objavljujem prikaze svakog dana, ali kao neko ko radi dva posla, obrazuje se i piše originalnu beletristiku, morao sam zakinuti na nečemu! Obećavam da ću se vratiti kada vetar bude dobar i kada malo rasteretim svoje dane, koji su – verujte mi – naporni ko Orvelovi iz Niko i ništa u Parizu i Londonu. Za razliku od njega ja bar imam pošten krevet, ali ni to mi ne pomaže dovoljno. Većinu vremena sam na auto-pilotu, a sebi se vraćam tek kada razmišljam o idejama za nove priče.
Kad smo kod toga, odgovor na tvoje poduže pitanje je – da! Uvek otkrivam. Uvek zapisujem. Imortalizujem ideje u svojoj glavi ukoliko su dostojne pamćenja; vraćam im se kada se dodatno nadahnem: dorađujem, krpim, ulepšavam. Zato i volim kada mi čitaoci kažu da svaka rečenica deluje duboko promišljeno i stoji baš tu gde treba da bude. To je ogledalo mukotrpnog rada kojeg ulažem u ove priče. Ispod časti mi je da napišem filer, i pričama se vraćam – kao što rekoh – dok mi se likovi i događaji u njima ne smuče. Tada znam da je vreme da se smuče nekom drugom. Tada ih objavim!
eXperiment: Muzika za preporuku. Film za preporuku. Knjiga za preporuku.
Na ovakva pitanja odgovaram isključivo u kafani! Al’ ajde – serviram sada ono što mi najskorije pade pod uho, oko i ruku.
Album Cave World od odličnih Viagra Boys, vraća osmeh na lice i – kao što ime benda sugeriše – čelik u gaće! Zvuči komercijalno do zla Boga, al’ to je to – to je muzika koja pogađa u dušu, a da ne poželiš da se ubiješ!
Od filmova – pazi sad, drama – Where the Crawdads Sing. Poslednji film koji sam odgledao u relativnom miru. Trebalo mi je nešto tog tipa da malo odmorim mozak od inspiracije, a kako obožavam močvarne predele Amerike, lepo mi je legao ovaj film koji prati odličnu Dejzi Edgar-Džouns u borbi sa lokalnim groznim (belim, naravno) ljudima koji je optužuju za ubistvo!
Od knjiga – uvek čitam, pa tu imam tri preporuke.
Džejms Herbert – Pacovi; uvek radi posao, i dobro podseća na to kako jedno vrlo prozaično biće može da stvori histeriju i užas. Ponovo sam okrenuo Pacove nakon ovogodišnjeg sajma knjiga, gde sam knjigu kupio za tričavih trista dinara.
Mladen Milosavljević – Večna kuća; odlični roman mog dobrog kolege Mladena, koji uvek uspeva da iznova oduševi svojim pripovedanjem i tematikom. Čita se u jednom dahu, i da ne bih previše pričao i eventualno vam pokvario sigurnu zabavu, mogu samo da vam kažem – kupite roman. Ovo zabava uzmite sa rezervom, jer je u pitanju jedna doista mračna priča.
Dejan Ognjanović – Divlja kapela i druge priče; malo sam okasnio sa Kapelom, i to najviše zbog straha da neće moći da mi nadomesti onaj psihodelični osećaj koji je ostao nakon čitanja Prokletija, ali se ispostavilo da brizi nije bilo mesta u ovom proračunu. Ognjanović i ovde raskiva, i to kako!
Za kraj – šta čekate? Ako već bacate svoje teško zarađene novce na knjige, neka to budu knjige domaćih autora.. vaše mnogo, nama znači isto toliko.. a i nismo toliko lošiji od kolega sa zapada, lokalnih influenserki i sumnjivih biografa.