Pre izvesnog vremena otišao sam sa suprugom do Zaječara, najbližeg grada u okolini, u cilju završavanja privatnih obaveza a ujedno i šopinga jer mesto u kojem živimo po svim pitanjima je ograničeno mogućnostima pa se tu uključuje i izbor kupovine.
Kako smo kao po običaju poranili, jer to je geslo kojim se rukovodimo, „bolje poraniti nego zakasniti“, imali smo slobodnog vremena za sebe i opuštanje. Shodno tome odlučili smo da odemo na kafu u jedan kafe u centru grada, da tih 45 minuta iskoristimo u jednoj kul varijanti.
Čim smo ušli u kafe odmah sam primetio. Sa zvučnika kafea čula se klasična muzika. Najpre sam pomislio sam da je u pitanju neka obrada pesme, da je segment neke klasične melodije iskorišćen u nekoj novoj modernoj pesmi koju su svi voleli i non-stop slušali, ali nije bilo tako. Po završetku numere koja nas je dočekala prilikom ulaska u kafić, usledila je još jedna kompozicija klasične muzike. Odmah sam to rekao suprugi.
– Ovde puštaju klasičnu muziku. Ne mogu da verujem!
Malo je reći da sam bio šokiran i fasciniran u isto vreme. U društvu u kojem trijumfuje turbofolk i autotjun kakofonja, u Istočnoj Srbiji, postoji kafić urbanog i prijatnog enterijera i ambijenta u kojem se pušta klasična muzika. Da mi je neko pričao ne bih mu verovao. Rekao bih mu da je lud. Da se tripuje. Da je to čista utopija. Da ima odličnu maštu za pisca naučne fantastike.
Kafić je bio prepun mladih ljudi. Posmatrao sam ih fascinirano. Svi su bili opušteni, čavrljali su, zezali se, smejali. Niko nije preterano čačkao pametni telefon. Bili su posvećeni društvu sa kojim su sedeli za stolom. Bio sam oduševljen.
Ponovo sam ponovio suprugi:
– Ej, klasična muzika. Prosto neverovatno. Kao da smo u nekoj paralelnoj stvarnosti. Od kad nisam čuo klasičnu muziku. Baš mi godi i opušta me.
I stvarno mi je godila i opuštala me je. Tako mi je bila potrebna ta nežnost i emocija koje emituje klasična muzika. Ta smirenost koju nosi klasika a koja odavno više ne postoji u muzici koja se danas masovno sluša. Onda mi je supruga razbila sve iluzije i spustila iz visokih oblaka koje sam parao svojih ushićenjem zakucavši me žestoko na zemlju. Bila je dovoljna samo jedna njena rečenica da dođem sebi i shvatim trenutnu situaciju u kojoj smo se našli.
– Dan žalosti je.
– Molim?!
– Dan žalosti je. Zato su pustili klasičnu muziku.
Nisam mogao da verujem da je to bila istina. Nisam želeo da to bude istina. Ali bila je. Stvarno je bio dan žalosti. Dan ranije u Zaječaru nastradalo je dvoje mladih ljudi. Jedan od njih bio je policajac koji je poginuo na dužnosti. Iz tog razloga proglašen je dan žalosti, pa je shodno tome u svim ugostiteljskim objektima puštana klasična muzika kao čin poštovanja, saučešća i žaljenja za nastradalima. Ja sam u tom trenutku bio poražen. Taman kada sam pomislio da za nas ipak ima nade, da postoji neki kutak koji nije zatrovan ovim masovno rasprostranjenim virusom kiča, neukusa i primitivizma, da ima i onih koji se tome i dalje odupiru slušajući klasičnu muziku, ošinula me je surova realnost koju je nekoliko trenutaka ranije izrekla moja supruga.
Kako sam samo mogao da nasednem na tako nešto i tako se primim? Ko još sluša klasičnu muziku? Zar mi odavno nije postalo jasno šta je potrebno da se desi da se negde emituje klasična muzika? Neka teška nesreća. Tragedija. Stradanje. Katastrofa. Pa onda da se proglasi dan žalosti. Izgleda da se klasična muzika u Srbiji sluša samo u takvim prilikama bez obzira što je život u ovoj našoj Stradiji odavno, još pre više decenija, postao teška drama, nesreća i tragedija koja nam se i dalje svakodnevno dešava, ali uz tursko-grčke-turbofolk-house-pop-trap melose. Valjda se lakše gura kroz život i srlja u propast uz pripamljive zvuke truba, zurli i sintisajzera. Još ako se udari po koja ljuta, pivce ili vince ili ušmrče crtica koke, a pored toga unesu abnormalne količine holesterola iz preslanog i premasnog roštilja, sve postaje nebitno i odmah počinje opštenarodno veselje u kojem svi opijeni, omamljeni i puni elana iz dubine duše pevaju: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…“, ne shvatajući bitnu činjenicu da smo sami sebi dovoljno naudili i naštetili, da nam drugi za to i nisu potrebni. A klasična muzika? Jebala vas klasična muzika! „Mogu da nas mrze, oni što nas ne vole“!