Te 1984. godine, ne Orvelovske svakako, imao sam devet godina života, kada je kao grom iz vedra neba odjeknula vest da je izvršio samoubsitvo veliki srpski i jugoslovenski pisac Branko Ćopić. Dogodilo se to 26. marta 1984. godine.
Ja kao klinac, koji je tek počeo da kapira šta je to život nikako nisam mogao da shvatim zašto je taj velikan o kome smo učili u školi i čitali njegova dela to učinio. Bio sam isuviše mali da bih shvatio da ga je na to naterala politika zbog nečega što je napisao a što se nije dopalo onima koji vladaju.
O samoubistvu Branka Ćopića se tih godina slabo javno govorilo u najvećoj meri iz straha od posledica a mene to kao klinca nešto mnogo nije ni zanimalo. Ipak, taj događaj mi je ostao ukorenjen u sećanju kao nešto što me je iznenadilo, uplašilo i što nisam razumeo. Skoro četiri decenije kasnije od tog događaja, misterija o suicidu Branka Ćopića nije u potpunosti razjašnjena, ali za razliku od tog davnog tragičnog događa, danas u velikoj meri razumem razloge zbog kojih se ovaj naš velikan odlučio na taj najstrašniji čin.
U svojoj knjizi Crna Knjiga, cenzura u Srbiji 1945-2015, Marko Lopušina piše:
„Velikana našeg satiričnog duha Branka Ćopića nisu proganjali ni Ivan Krajačić, zvani Stevo, ni Katolička crkva, ali su ga gonili lično Milovan Đilas i Tito. Jer, Ćopić je, u želji da 1950. godine da svoj prilog kritici dogmatizma, birokratizma i „baćuškinog kursa“, napisao i objavio u beogradskim Književnim novinama svoju Jeretičku priču. I on, i priča, i crtež Zuke Džumhura bili su zabranjeni za pominjanje sledećih dvadeset godina.[1]
Jeretička priča bila je žestok šamar za sistem: jedan borac-pisac otkriva skorojevćki duh, privilegije i naglašava socijalne razlike. Bio je to, kako u svojim zapisima tvrdi Erih Koš, „jedan od prvih kritički obojenih tekstova naše literature“.[2]
Tito je u Ćopićevoj Jeretičkoj priči video aluziju „na naše najviše rukovodstvo”. Jasno je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali i da pisac neće biti uhapšen.[3]
Tu i počinju Čopićevi problemi sa vlašću i Udbom koji će ga pratiti sve do samog kraja i smrtonosnog skakanja sa mosta.
Tog dana kada je počinio samoubistvo Ćopić je svom prijatelju Momčilu Srećkoviću, između ostalog rekao sledeće:
Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu.[4]
Ubrzo potom Branko Ćopić je skočio sa mosta u svoju smrt.
Da sudbina ponekad može biti sarkastična ogleda se u činjenici da je Branko Ćopić izvršio samoubistvo skočivši sa mosta koji je nazvan po njegovom imenjaku, Branku Radičeviću. Možda je to bio izbor Branka Čopića, da skokom sa građevine koja nosi njegovo ime u nazivu, prigrli smrt. U tom smislu sam suicid dobija mističnu i poetsku završnicu, a most postaje simbol državne torture nad piscima i zabrane slobode pisane reči u državi koja odavno ne postoji.
[1] Marko Lopušina – Crna Knjiga, cenzura u Srbiji 1945-2015: Ćebe za Branka Ćopića (Novi Sad, prometej, 2015), str. 75
[2] Marko Lopušina – Crna Knjiga, cenzura u Srbiji 1945-2015: Ćebe za Branka Ćopića (Novi Sad, prometej, 2015), str. 76
[3] Republika: Častio je konobare i rekao da ima dobar razlog: onda je otišao i skočio sa mosta – tužna smrt pisca kog je proganjala udba (https://www.republika.rs/vesti/drustvo/329941/branko-copic-samoubistvo), 3.2.2022.
[4] Novosti: Branko Ćopič skočio dok je zvonilo sa Saborne crkve (https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:579782-Branko-Copic-skocio-dok-je-zvonilo-sa-Saborne-crkve), 3.2.2022.