Pacovsko u ljudima ili ljudsko u pacovima?

O poljskom autoru, pesniku i akademiku Andžeju Zanjevskom na internetu gotovo da nema informacija. Sem nekoliko neobimnih članaka koji se odnose na njegov roman Pacov a koji predstavljaju kratak opis romana, ozbiljne analize i recenzije nedostaju. Ili ja nisam uspeo da ih pronađem.

Ništa ne bi bilo iznenađujućuje da roman Pacov nije jedno odlično i kvalitetno prozno delo koje zaslužuje da bude pročitano, analizirano i shodno tome preporučivano za dalja i nova čitanja i analiziranja.

Roman Pacov je nastao kao posledica Zanjevskove opijenosti i očaranosti pacovom kao bićem.  Samom romanu prethodilo je detaljno istraživanje i proučavanja pacova ne samo kroz naučni i biološki rakurs već i kroz istorijski i literarni aspekt. Poenta tog istraživanja, koje je rezultiralo pisanjem romana, manifestuje se u činjenici i tezi da postoji velika povezanost i sličnost između pacova i ljudskih bića i da je autor pišući roman o pacovu zapravo pisao o ljudskom biću.

U tom smislu, u uvodu samog romana, Zanjevski navodi:

…oko pacovskih jazbina i legala oigravaju se, naime mnoge tragedije, drame, zgode… Pohodi Herakla, tragedije Edipa, putovanja Odiseja, očejanje Niobe, smrt Antigone, sudbine bogova, titana i ljudi sudaraju se, prepliću i spajaju, budeći svest o stvaranju veličine i značaja našeg srca. [1]

Rattus norvegicus i rattus rattus, pacov-selac i crni-pacov, dve osnovne vrste iz velike familije pacova, prate ljudski rod od početka njegovog postojanja, a njihova sudbina usko je povezana sa našom sudbinom, i u znatnoj je meri odraz naše vlastite civilizacijske i ekološke situacije. Izgleda čudno, međutim, tek su uz ljude, koji su od početka pacovima objavili rat, ovi glodari pronašli za sebe najbolje uslove života. Nejaki stvor, koji nastanjuje pećine, šupe i stepe, i koji je lak plen ptica, zmija i krvoločnih sisara, u trenutku susreta sa čovekom se iz osnova izmenio, skupio snagu, krenuo u silovit napad. Uprkos opštem mišljenju, upravo ljudi odgovaraju pacovima, i samo zahvaljujući našoj civilizaciji pacovi su uspeli da osvoje sve kontinente i da postignu tako visok stepen organizacije zajedničkog života. [2]

Ali da krenemo od početka. Glavni junak ovog napetog, maštovitog romana, kao što se da naslutiti iz naslova i napred rečenog, je pacov koji pripoveda svoju životnu priču od rođenja do smrti. Snalažljivi glodar luta uličicama, deponijama, kanalizacijom, živi u podrumu pekare, uskače na voz koji ga odvozi do primorskog grada, potom se ukrcava na brod i započinje svoju plovidbu. Život mu je non stop ugrožen i iz tih razloga pacov je stalno u pokretu i traganju za boljim uslovima života. Takođe, i strahote rata pacova nisu zaobišle dok je živeo u ratom zahvaćenom gradu, koji je konstantno bivao razaran mnogobrojnim eksplozijama bombi. Međutim, užasna sudbina pacova će tek zadesiti, manifestovana kroz okrutnost i patnju koje jedino ljudska bića mogu da izazovu i učine.

U suštini život svakog pacova satkan je od stalnog straha, preživljavanja, lova i potrage za hranom. Pacov je okružen opasnostima, mačkama, zamkama, automobilima, drugim pacovima i, iznad svega, ljudima, „najvećim neprijateljima pacova“, kao što je navedeno u romanu.

Ova saga  o borbama za opstanak i lutanjima predstavlja kulminaciju jednog takvog pacovskog života, prikazujući svirepost i težinu života jednog glodara kao i sve ono šta je taj glodar prinuđen da učini samo da bi preživeo. Sa druge strane, Zanjevski ima za cilj da izazove simpatije prema pacovima i da razotkrije ljudsku aroganciju i okrutnost, posebno prema životinjama. Nijedan od likova u romanu, bili oni glodari ili ljudi, nema ime, ali to nema nikakvog uticaja na dinamiku, zaplet i kulminaciju u romanu, kao i na karakterno definisanje i uobličavanje likova. Autor svoje pacove prikazuje kao osećajna, složena, emotivna bića bez izgleda da ih antropomorfizuje. Zanjevski u ovu pismenu, neobično privlačnu basnu donosi neobičan uvid, empatiju i poštovanje prema svim životinjama posebno glodarima ali i ljudima, navodeći da su i sami ljudi deo tog životinjskog sveta i eko sistema.

Ili kao što kaže Zanjevski:

Verujem da se životinje, tako pametne kao što su pacovi, rukovode ne samo instiktom i impulsima, već i sopstvenim razumom, iskustvom, asocijacijama, pamćenjem i osećanjima, da iz pojava i činjenica koje ih okružuju uspevaju da izvuku zaključke, da su manje životinjski, a više ljudski nego što smo mi ljudi, u svojoj nadmenosti spremni da priznamo.[3]

Kroz prikaz pacova, autor je preuzeo težak zadatak da opiše svet sa stanovišta te životinje. Na tamnim i mističnim mestima, pacov nas vodi od svojih prvih trenutaka svesti do poslednjeg daha. Sa neverovatnom sposobnošću, autor uspeva da uvede čitaoca u um i univerzum svog glavnog junaka, da transformiše jednu od najprezrenijih životinja u prirodi u dirljivo stvorenje koje predstavlja sve nas. U olucima, odvodima i kanalizacijama u kojima pacov živi, možemo identifikovati svoj svet. U bolu pacova, našu bol. U njegovom strahu, naš strah i očaj. U njegovim nespokojnim lutanjima i svakodnevnim neizvesnim borbama za opstanak, sopstvenu sudbinu. Pacov je moćna alegorija o zakonima koji vladaju svima nama, o našim mitologijama, istinama i lažima, ljubavi i nadi, samoći i čežnji. [4]

Roman Pacov je ekstremno okrutna priča o pacovu koji konstanto luta, pacovu koji kopulira sa svojom majkom, sestrom i potomstvom, pacovu ljudožderu koji proždire mladunce; glodaru koji napada svinje, ubija kokoške, siluje slabije mužjake, i povremeno uznemirava i nasrće na ljude, pacovu koji je zauvek proganjan, ugrožavan, mučen i koji traži sigurnost.[5] Sa druge strane, pacov, sam po sebi i shodno svojoj prirodi, je dovoljno zastrašujuć i grozan, a ako se još kao takav u cilju stvaranja ambijenta u romanu smesti u oronule vagone i čamce, u uske prolaze, mračne podrume,  smrdljive cevi kanalizacije, odnosno, satera uz zid i životno ugrozi, stepen opasnosti i užasnosti koje pacov kao biće nosi uvećavaju se do krajnjih granica.

Još kao deca učili smo u školi i slušali priče o pacovima kao opasnim i otpornim štetočinama, kao stvorenjima koja se ne libe i ne plaše da napadnu čoveka i da su u skupini vrlo opasni, naročito ako se osete ugroženim ili ako su gladni. Da su to jedina bića koja bi preživela nuklearni rat i na koje radijacija ne bi imala smrtonosno dejstvo. Da su nosioci zaraze i da su u prošlosti bili odgovorni za milione mrtvih ljudi proširivivši crnu smrt širom sveta. Zbog toga se u većini nas i rodio strah od pacova. Ako ne strah onda makar odbojnost i gadljivost prema ovim glodarima.

Roman Pacov je samo nastavak na sve to. I to kakav nastavak. Autor je ovim literarnim delom omogućio čitaocima da prodru u svet jednog pacova, da vide svet njegovim očima, da se nađu u opasnim situacijama u kojima pacov živi, pa da shodno tome reaguju i misle kao pacov. Da duhovno i mentalno budu pacov.

Kroz jedan takav pogled na ovog glodara mi kao čitaoci možda i pokažemo određenu empatiju i samilost, iako je sve ono što pacov čini a mi saznajemo čitajući roman najviši stepen svireposti, izopačenosti i nemilosrednosti. Ali takav je život. Samo takvi mogu opstati. Samo takvi opstaju. I to je poenta romana. Moraš ubijati da ne bi bio ubijan. Moraš gaziti da ne bi bio zgažen. Ako tako gledamo na stvari onda pacova nećemo smatrati negativcem, izopačenikom i ubicom, već borcem i junakom. A to je već klasična zamena teza.

Međutim, čitajući roman autor nam prikazuje jedno još okrutnije i užasnije biće, najstrašnije biće od svih, smrtnu opasnost za sva druga bića pa čak i za samo sebe. Prikazuje nam čoveka kao vrhunac zla i okrutnosti na Planeti Zemlji. To najstrašnije biće, čovek, u velikoj meri podseća na pacova, jer mnogi postupci pacova u romanu mogu se poistovetiti sa mnogim (ne)delima koja je čovek činio kroz istoriju ali i dalje čini. Možda ćemo na taj način lakše da prihvatimo čovekovu tamnu stranu i sve ono negativno i loše što ga odlikuje kao vrstu. Možda nam je jednostavnije i manje strašnije da ljudsku prirodu definišemo kroz jedno ogavno stvorenje iz mraka, memle i smrada kao što je pacov. Možda ćemo tako lakše podneti istinu. To je u izvesnom smislu uradio i Orvel u svom kultnom romanu Životinjska farma, samo što je on poistovetio ljude i svinje. Zanjevski je popacovio čoveka mnogo više nego što je pohumanizovao pacova. Možda mu je samo dao moć govora, pa nam je na taj način pacov i ispričao ovu priču. Svi ostali nagoni i osobine, bilo pacovski ili ljudski, gotovo da su identični.

[1] Andžej Zanjevski – Pacov: Uvod (Narodna knjiga, 2004, Beograd, str. 7)
[2] Andžej Zanjevski – Pacov: Uvod (Narodna knjiga, 2004, Beograd, str. 8)
[3] Andžej Zanjevski – Pacov: Uvod (Narodna knjiga, 2004, Beograd, str. 10-11)
[4] https://www.thriftbooks.com/w/rat_andrzej-zaniewski/549030/#edition=1980380&idiq=1212947
[5] https://www.kirkusreviews.com/book-reviews/andrzej-zaniewski/rat-2/

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Why ask?