Upravo danas, 12.11.2021. godine svetlost dana ugledao je četvrti studijski album pod nazivom Crawler bristolskog post punk, post hardcore benda Idles.
Album sam danas ceo dan slušao, pa hajde da ga predstavimo kao jedno sveže muzičko izdanje.
Iako je frontmen i vokal IDLES-a Džo Talbot (Joe Talbot) emocionalno otvoren i iskren tekstopisac, malo znamo o samom čoveku. Na debi albumu Brutalism i njegovom odličnom nasledniku Joy As An Act Of Resistance, Talbotovi gvozdeni manifesti ranjivosti, otvorenosti i odbacivanja normi načinili su ga nenamernim glasnogovornikom nove generacije ljubitelja rok muzike (uglavnom među mladim muškarcima) čije su mantre o muškosti, tuzi i prihvatanju ljudi formirale ceo njihov život.[1]
Godine 2020. Idles su objavili treći studijski album Ultra Mono, na kojem su nastavili da svojim tekstovima moralno šamaraju i žestoko praše muziku, pa je u tom smislu album jedna sveopšta kritika kapitalizma, revolucije, klasne borbe, mentalnog zdravlja i toksične muškosti. Međutim, izgleda da im to nije bilo dovoljno pa su samo godinu dana kasnije objavili još jedno odlično muzičko izdanje. Svoj četvrti studijski album Crowler.
Album obuhvata ukupno 14 numera i traje preko 46 minuta, što u smislu dužine trajanja pesama odstupa od pank standarda i potvrđuje Talbotovu tvrdnju koju je u više navrata izneo:
Mi nismo post pank bend.
Ipak muzika Idlesa najviše koketira sa post pankom i tekstulano i u muzičkom izrazu ali ima tu i elemenata indi roka, nojza, psihodelija, šugejza.
Albumu su prethodila dva singla Car Crash i The Beachland Ballroom.
Tekstualno Crowler u globalu iznosi priču o borbi sa zavisnošću, nedaćama i problemima sa kojima su adikti suočeni. Album počinje pesmom MTT 420 RR i rečima: „Bio je februar, bilo mi je hladno i bio sam naduvan“, a lagani elektro vajb kojim pesma počinje uvodi nas u strašnu nesreću koja će uslediti i Talbonovo ponavljajuće urlanje: Da li si spreman za oluju? The Wheel govori o borbi Talbotove majke sa alkoholizmom i njegovim nastojanjem da joj pomogne i odvrati sa tog puta samouništenja. U pesmi When the Lights Come On, svetlost u naslovu pesme odnosi se na Sunce i novi dan koji dolazi ponovnim rađanjem najsjajnije zvezde, ali pesma u tom smislu ne nosi optimizam u smislu da nova jutra nose nove prilike. Naprotiv, Sunce samo osvetljava mrak u kojem pokušavamo da se sakrijemo. Pesma Car crash koji je drugi singl sa albuma govori o teškoj saobraćajnoj nesreći koja figurativno govori o čoveku koji je imao teški i katastrofakni sudar sa životom i problemima i njegovom nastojanju da se oporavi od tog teškog sloma. Pesma The New Sensation ima taj neki The Fall vajb i u sebi nosi političke i seksualne konotacije. U numeri Stockholm Syndrome se ne govori o tom odnosu koji se rađa između otmičara i žrtve, već se kroz jedno preneseno značenje navodi da svi odnosi u jednoj vezi zapravo nose određenu dozu tog sindroma, odnosno da je ovisnost ta koja nas otima i odvaja od života i polako uništava zatočene u sopstvenom paklu koji smo sami sebi napravili.
The Beachland Ballroom upućuje na veliku dvoranu za ples nagoveštavajući da smo svi zapravo deo te velike pozornice i zapravo je prvi singl sa albuma, a pesma se u izvesnom smislu može povezati sa puzanjem koje nosi sam naziv albuma stihovima: „Ako me vidiš dole na kolenima, molim te, nemoj pomisliti da se molim”.
Crawl! je pesma po kojoj album nosi naziv i govori o situacijama u kojima su ljudi prinuđeni da puze, o ljudima koji su posrnuli i pali i koji nastoje da se izbore sa svojim nedaćama koje su ih prikucale na dno, pa usled toga nemaju snage da se isprave i stanu na svoje noge i zakoračaju napred kao što homo sapijensi čine, pa su zato prinuđeni da puze. To puzanje je ponižavajuće, degradirajuće, asocira na zmije i gmizavce, ali i puzanjem se ide napred. Puzanjem se napreduje. Bitno je da se ne stane.
I ostale pesme na albumu su u tom nekom maniru. Meds upućuje na to kako za sve postoji lek, odnosno rešenje za svaki problem, ali da taj lek ponekad nema isceljujuće i umirujuće dejstvo ako se ne koristi namenski. I lek može biti droga ako se zloupotrebljava.
U Progresu ispoljava se mantra protagoniste u njegovom nastojanju da spreči svoje posrnuće i propadanje. Za pesmu Wizz Talbot je rekao da je to tekst poruka koju je dobio od svog narko dilera.
King Snake je zapravo pesma gde se protagonist suočava sa samim sobom i prihvata istinu da je zapravo vojvoda ničega, ljuštura od čoveka, kralj bezvrednosti, jučerašnje vesti, pas koji ne lajte i ne ujeda, zmija kojojoj je u prirodi da puzi…
Album se završava kako dolikuje pesmom The End i jednom optimističnom porukom koja poručuje da bez obzira koliko muka, nevolja, teškoća i bola je nanelo to puzanje, život je ipak prelep i treba ga živeti.
Sve u svemu meni je ovaj album legao kao pesnica na oko. Radiohead i Stone Temple Pilots su puzali svojim pesmama Creep, a Idles je to puzanje uobličio u ceo svoj album. I mogu vam reći da mi se više dopada iako je agresivnije, mračnije i brutalnije. Takva nam je i realnost u kojoj živimo.
[1] NME: IDLES – ‘CRAWLER’ review: a risk-taking leap forwards