Na današnji dan, pre sedamdeset godina, tog 21.1.1950. umro je Džordž Orvel. Ipak, danas, sedam decenija kasnije, njegov duh još uvek živi. Kako vreme prolazi, sve više živimo njegovu Orvelijanu. Zato će Džordž Orvel zauvek biti živ jer Orvelijana je večna. Ona je naš usud, sadašnjost koju živimo i budućnost koja nas čeka. Neka mu je večna slava.
Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se ga gazi i biva gažen, svet koji će tokom procesa rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u našem svetu značiće napredak ka povećanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naša se zasniva na mržnji. U našem svetu neće biti drugih emocija od straha, gneva, trijumfa i samouniženja. Sve ostalo ćemo uništiti – sve. Već slamamo misaone navike koje su preživele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu između deteta i roditelja, između čoveka i čoveka, i između čoveka i žene. Više se niko ne usuđuje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. Deca će se oduzimati od majki po porođaju, kao jaja od kokoške. Seksualni instinkt će biti uništen. Produžavanje vrste biće formalnost koja će se obavljati jednom godišnje, kao što se produžuje knjižica za snabdevanje. Ukinućemo orgazam. Naši neurolozi upravo rade na tome. Neće biti odanosti, sem odanosti Partiji. Neće biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Neće biti smeha, sem smeha pobedioca nad pobeđenim. Neće biti umetnosti, neće biti književnosti, neće biti nauke. Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti neće biti uživanja u životu. Sva konkurentska zadovoljstva biće uništena. Ali uvek – to nemoj zaboraviti, Vinstone – uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku postojaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice – zauvek.
Citat iz romana 1984.