1. Sve kulture i mitologije svedoče o posebnom zanimanju za fenomen blizanaca. U kakvim god oblicima da su zamišljeni – savršeno simetrični, ili jedan taman a drugi svetao, jedan ispružen prema nebu a drugi prema zemlji, jedan crn a drugi beo, crven ili plav, jedan sa glavom bika a drugi sa glavom škorpije – uvek izražavaju ujedno uticaj onoga sveta i dvojnost svakog bića ili dualizam njegovih težnji, koje su duhovne i telesne, dnevne i noćne. Blizanci su dan i noć, nebeseki i zemaljski vid sveta i čoveka. Kad simobolizuju unutrašnje suprotnosti čoveka i borbu u koju se on mora upustiti da bi ih savladao, znače žrtvovanje: potrebu odricanja, uništenja ili potčinjavanja, napuštanja jednog dela sebe da bi neki drugi deo mogao da slavi pobedu. Naravno progresivne duhovne snage moraju osigurati nadmoć nad regresivnim težnjama. Ali događa se da su blizanci sasvim slični jedan drugom, da su dvojnici, slika i prilika. U tom slučaju izražavaju jedinstvo uravnoteženog dvojstva; simbolizuju unutrašnji sklad postignut redukcijom mnogostrukog na jedno. Čim je dualizam prevladan, dvojstvo je samo privid ili igra ogledala, utisak koji ostavlja pojavno.
2. Dalje, blizanci su simbol ambivalentnosti mitskog sveta. U očima primitivaca pojavljuju se uvek prepuni snage, bilo pogubne ili zaštičnike, ili samo pogubne ili samo zaštitničke… Blizanci su uvek nosioci snažnih vrednosti, i kad ulivaju strah i kad su obožavani. Bantu crnci su ih ubijali, u zapadnoj Africi blizanci su vračevi i njima se klanjaju (VIRI, 65). Kao bogovi ili junaci, blizanci se u svim predanjima svađaju, ili se međusobno pomažu, pokazaujući tako da im je položaj ambivalentan, kao i položaj svakoga u sebi podeljenog ljudskog bića. Andre Viler (André Viler) (VIRI, 67) vidi u slikama blizanaca, i opširnije, u simetričnim slikama, unutrašnju napetost trajnog stanja… Strah primitivaca od pojave blizanaca je strah od spoljnog pogleda na njihovu ambivalentnost, od objektivizacije sličnosti i razlika, od upoznavanje sebe, strah od invividuacije, od izdavanja iz kolektivne neizdiferenciranosti. Blizanci u suštini simbolizuju nerešenu protivrečnost.
Pošto je analizirao san Alise u zemlji čuda, koja iza raskršća susreće blizance, Andre Virel vidi u tim blizancima simbol ambivalentnosti, sličan raskršću puteva (VIRI, 75). Ti blizanci simbolički imaju istu ulogu kao raskršće: ako se oni pojave u snu, raskrće nije prevaziđeno.
3. Primitivni strah od blizanaca zadržao se do danas. Ako trudna žena očekuje blizance potražiće vrača da ih ujedini. On uze kukurznog brašna ispred vrata i prosu ga na suncu; isprede belu vunenu nit, isprede crnu nit te dvema pomešanim nitima omota levu šaku moje majke: to je snažno dejstvo za spajanje dece. Tako smo mi blizanci postali jedno. Dobro se videlo da sam ja neobično dete, blizanci stopljeni u jednoga. Niko u to nije sumnjao. Videlo se da imam dva pramena na potiljku, a oni koji su bili prisutni kada sam se rađao pričali su kako sam bio debeo i imao dva pola kada sam izlazio iz majke. Svi su znali da se takva deca nazivaju antilopama jer se antilope često rađaju kao blizanci (TALS 1, 10-11).
4. Vrlo je prošireno verovanje po kojem se smrtnik mora sjediniti sa bogom, svakako sa nebeskim božanstvom da bi se rodili blizanci (ELIT, 93). Prema istom autoru, u indoevropskoj mitologiji svi junaci blizanci su korisni (Asvini, Disokuri, Kastor i Poluks, itd.): oni leče, štite smrtnike od opasnosi, spasavaju pomorce itd. Jedno od najkorisnijh dela vedskih blizanaca je da podmlade starca i od njega stvore muža za mlade žene (DUMH, 34, Beleška).
U Meksiku kod Pueblo indijanaca Junaci Blizanci, bogovi jutra i večeri, u kosmogonijskim pričama otvaraju put ljudskom rodu kad dolazi na zemlju: ubijaju nemani i pretvaraju sve trošno i nesavršeno u novo. Oni su obično osloboditelji i vođe ljudskog roda (ALEC, 115).
5. U mnogim kosmogonijskim pričama se ističu blizanci junaci sa suprostavljenim stvaralačkim funkcijama. Jedan je dobar, a drugi je zao; ovaj drugi neprestano nastoji sprečiti prvoga u njegovom u njegovom kreativnom i civilzatorskom delovanju, ili ga nespretno imitira stvarajući štetne životinje. Takav maniheizam je naorčito izražen u mitologiji Irokeza. Nalazimo ka i kod nekih indijanskh plemena Južne Amerike (Pioara iz Orinoka; O Irokezima v. MULR 260 i d.).
6. Sa tim dualizmom mitskih blizanaca se podudara i uzlazna putanja (evolucija) i silazna putanja (involucija) sunca. Irokeške igre se dele na dve grupe: igre dobrog blizanca (jutarnje sunce) povezuju se sa belom bojom (Velika igra perja), a igra zlog blizanca (večernje sunce) povezuje se sa crnom bojom (ratničke igre). Isto je tako podeljen godišnji ciklus, na zimske svetkovine i letnje svetkovine. Letnje svetkovine pripadaju ženama, i njima se traži plodnost zasada, zimske svetkovine pripadaju muškarcima i njima se zahvaljuje za primljene darove, za žetvu. Svaka traje po šest meseci, jedna počinje sa Novom godinom, u februaru, a druga sa Danom zelenog kukuruza, u oktobru. Dakle, dualizam postoji i u dnevnom i godišnjem ciklusu (prema MULR, 260 i d.).
Taj mitološki i kosmogonijski dualizam svakako je u vezi sa shvatanjima drevnih Maja po kojima je i samo jedinstvo rascepljeno, kao jezik boga kukuruza, itd.
Dualistička misao starih Irokeza nije iščezla sa dolaskom modernih vremena. Čak se i dela civilizacijom preobraženog sveta uklapaju u taj sistem (MULR, 272). U irokeškom Rezevrvatu vlada dobri brat: u Rezervatu su kuća i polje, u njemu su sigurni; izvan Rezervata vlada zlo sa svojim ortacima belcima; tamo je oustoš fabrika, stambenih blokova i asfaltiranih ulica.
Koren tih dualističkih mitologija verovatno je u prirodnom dualizmu krajeva sa dva oštro ograničena godišnja doba.
7. U jednoj od najslavnijih epizoda iz irske mitologije govori se kako je boginja Maha (Macha), eponim glavnoga grada pokrajine Alster (Auen Maha / Emain Macha, Mahini blizanci) bila primorana da trči za konjima kralja Konkobera (Chonchobar) i tada je rodila blizance. Imena im ne znamo, ali zacelo ne grešimo što u njima vidimo dioskure i prauzore dioskurskih parova kao što su Kukulin (Cuchulainn) i Konal Kernah (Conall Cernach) u Irskoj. Ti parovi su povezani srodstvom i obrazovanjem: Kukulin i Konal Kernah istovremeno su bratići i braća po mleku. Obojica su sinovi sestre: Konal Kernah je sin pesnika Amargena (Amairgen) i Konkoberove sestre Findhem (Findchoem-Bela-krotka); Kukulin je sin kralja Konkobera i njegove sestre Dehter (Dechtire). Ali par nije ravnopravan: Kukulin je sposobniji i slavniji od Konala Kernaha. Nameće nam se poređenje sa galskim dioskurima, Belovezom i Sergovezom, Ambigatovim nećacima sinovima sestre vladara Bituriga (prema navodima Tita Livija, Hist. 5, 34). Jedan (Sego-vesos, pobedonosan) vodi prema Hercinskoj šumi seobu koja nije ostavila tragova; drugi (Bello-vesos, ratoboran) vodi svoje čete prema Italiji i osniva Mediolanum (Milano); centar savršenosti (sveto ime) i centar ravnice (svetovno ime). Simbolizam keltskih dioskura je, dakle, vojnički i ratnički. Ali Kukulin je i sin boga Luga i zbog toga predstavlja mladalački, neobuzdani vid junačkih podviga. Konal Kernah, Kululinov brat po mleku (comalta) odrastao je i čuva stražu na granici, dok Kukulin ima samo sedam godina i kreće u svoj prvi krvavi pohod na susednu pokrajinu. Ova vremenska nedoslednost bila bi važna samo na ljudskom nivou; keltski dioskuri su više načelno nego stvarno braća, njohovo srodstvo uopšte nije fizičko, nego samo vojničko (dioskuri u Indiji pripadaju trećoj kasti). Prema Timeju, kog citira Diodor Sicilski (4, 56, 4) Kelti sa atlanskih obala poštoval su dioskure koji su došli morem. Galski dioskuri, Momor i Atepomar (veliki konjanik), imaju i proročke osobine; imaju važnu ulogu u osnivanju Lugdunuma (današnji Lion), kojem su, prema Pseudo-Plutarhu odredili mesto po letu gavranova (CELT, 1, 15-9, 187, CHAD).
BLIZANCI (21. maja – 21. juna)
1. Blizanci su opšti simbol dvojstva u sličnosti koja ide do istovetnosti. Oni su slika svih unutrašnjih i spoljnih, suprotnih i dopunskih, relativnih i apsolutnih protivrečnosti koje se razrešavaju u stvaralačkoj napetosti; razdoblje Blizanaca završava prelazom u procvat leta.
2. Blizanci su treći znak Zodijaka i prethode letnjem solsticiju. Pošto su glavni Merkurov znak, pre svega su dvojni znak ljudskih odnosa, prenosa veza i dodira sredine u kojoj se živi, te polariteta, čak i seksualnog. Neki zodijaci ne prikazuju taj znak uobičajenom slikom dvoje dece koje se drže za ruku, nego slikom muškarca i žene, a koptski Zodijak čak sa dvoje ljubavnika.
3. Posle inteziteta i dubine dolazi širina; posle hipermuškog i hiperženskog – muško-žensko; posle vatre i zemlje – vazduh. Vazduh po onome što ima od lebdenja, lakoće, pokretljivosti i brzine. Dva zagrljena efeba predstavljaju taj znak za koji se kaže da je dvojni, a koji nas uvodi u svet polarnih suprotnosti; muško – žensko, tama – svetlost, subjekat – objekat, unutrašnje – spoljno… Po tome je blizak Merkuru, glasniku koji na nogama ima krila, a kao obeležje nosi kaducej[1]. U zodijakalnoj muzici bi se deonica trećeg znaka najbolje mogla uporediti sa prelivanjem arpeggia u prestu. Reč više nije o vatrenom izlivu nagona; duh se javlja u igri ličnosti koja sa osećajnošću stvara duo. Ličnost se ne zasniva odmah na prirodnom dahu i slobodnom zamahu animalnog života. Izgrađuje se, naprotiv, polazeći od mehanizma odbrane od prevalsti osećajnosti; osećajni život je obuzdan, izvrgnut sumnjama i poruzi, omeđen u sferi jednoga Ja koje nastoji da živi u lagodnosti slobodne pripadnosti sebi. Odatle nastaje proces cerebralizacije koji dovodi između ostalog, do zadovoljstva u obrtanju ideja i kretanju duha, te do uzleta inteligencije.
Biže živi na unutrašnjem udvostručenju: jedna njegova polovina oseća, deluje i živi, dok ga druga posmatra kako deluje, oseća i živi; ono je istovremeno učesnik i posmatrač samoga sebe, posmatrač koji zloban i razočaran, drži učesnika na oku. Tako to ide od bića krajnje prilagodljivosti do bića krajnje služenosti…
Rečnik Simbola – Žan Ševalije, Alen Gerbran
[1] Kaducej je štap oko kojeg su obmotane dve zmije. Na vrhu štapa nalazi se ogledalo, a ponekad i krila.
