Život i smrt Čaka Šuldinera, začetnika ekstremnog zvuka

Čak Šuldiner (Chuck Schuldiner) nikada nije želeo da bude Kum (začetnik) Death Metala. Bilo je to žanrovsko etiketiranje kojeg nikad nije mogao da se otarasi tokom svog kratkog života, iako se pravi razvoj Death metala dogodio u godinama nakon što je preminuo.

Nјegova suzdržanost u tom smislu bila je razumlјiva. Čakov bend, Death, zamišlјen je 1980-ih kao brutalna erupcija buke i ekstrema, ali kurs kojim su plovili kroz sedam studijskih albuma odveo ih je u neistražene vode. Kao njihov pevač, gitarista i glavni stvaralac, on je bio jedna od ikona ekstremnog metala, osoba nemirnog duha u neprestanom kretanju napred.

Death je bio toliko izvan trendova da su svi ostali samo pokušavali da ih sustignu“, kaže Mat Hifi (Matt Heafy), vokal Trivium-a i fan Deatha. „Čak je bio toliko ispred svog vremena da je postao smetnja. Da je smrt (Death) još uvek prisutna, bila bi masovna.“

On nije zaboravlјen, ali ni njegov uticaj danas nije uvažen u meri u kojoj treba da bude. Sa Čakom na čelu, Death je stvorio ekstremnu muziku koja se non-stop menjala i evoluirala tokom devedesetih godina prošlog veka. Venčali su brutalno i progresivno, krvoproliće i intelekt. Nјegova istrajnost u sukobu sa nevolјama – od konstantnog menjanja postave benda, do promene muzičkih trendova, pa sve do raka koji ga je na kraju ubio – bila je zapanjujuća. Ali ako postoji jedna stvar koja Čak nije bio, to je onda svakako samo-publicista.

Uvek je potcenjivao svoju ulogu u ekstremnoj metalnoj slagalici“, kaže Erik Grif (Eric Greif), koji je Čaka upravlјao kroz Smrt (Death) i dalјe. „Nikada nije tvrdio da je nešto stvorio – samo je mislio da je njegova muzika metal, obična i jednostavna. Nikada to nije priznao, ali bio je vizionar.“

Diskutabilno je da li je Death prvi Death metal bend, ali to je bila gotovo mrtva trka. Possessed iz San Franciska pretekao ih je svojom demo verzijom pesme pod nazivom „Death Metal” iz 1983. godine. Ali Possessed se srušio i izgorio u roku od nekoliko godina, dok je Čak nastavio širenje svoje vizije koju je imao kao tinejdžer, odrastajući u Orlandu na Floridi.

Originalni gitarista Death-a Rik Roz (Rick Rozz) prvi put se sreo sa Čakom na zabavi u Sunčanoj državi.

Bio je prilično miran i popustlјiv momak“, kaže Roz danas. „Ja i Kam Li (Kam Lee, bubnjar) imali smo naš bend Mantas i počeli smo da razgovaramo sa Čakom o muzici. Imali smo samo 16 godina, ali u roku od nekoliko nedelјa prebacili smo opremu kod njega i napustili srednju školu. “

Inspirisan novonastalom thrash metal scenom, trio je promenio ime svog benda iz Mantas u Death. Izražavajući svoju naklonost prema šokantnim horor filmovima ispunjenim krvlјu, crevima i zombijima – Čak je koncepirao prva dva albuma Death-a. Krstio je sebe u ‘Zli Čak’.

Na Floridi uopšte nije postojala death metal scena“, kaže Rik. „Obituary nije postojao, Morbid Angel nije postojao, Deicide nije postojao. Bili smo samo mi u tom trenutku.“

Erik Grif (Eric Greif) upoznao je Čaka 1987. godine na svečanom otvaranju Metal Festa u Milvokiju. Revolucionarni debi album Death-a „Scream Bloody Gore” objavlјen je iste godine. Napadna buka i urlikanje, zacrtala je obrazac za podzemnu metalnu scenu koja je širila neprijatnu škripu širom vrele Floride. Ali gledajući uživo nastup Death-a u Milvokiju, Erik je video zračak potencijala iza sve te buke i prlјavštine.

Nikada nisam bio izložen nečemu tako svirepom kao što je njegov vokal“, rekao je Erik. „Te 1987. godine Tom Araja (Tom Araya, Slayer) je smatran najžešćim vokalom koji je postojao. Onda se Čak – ovaj zgodan momak – popeo na binu, otvorio usta i satana je izašao. Međutim, iza pozornice Čak je bio totalna suprotnost. Bio je pristojan, harizmatičan, poput lika iz južnjačke TV emisije: „Kako ste, svi vi?“, ili tako nešto slično.“

Death je u tom trenutku bio aktivan nekoliko godina, ali već su imali nekoliko promena među članovima benda – i to je ono što će ih karakterisati do kraja karijere. Originalna postava se raspala 1986. godine, nakon što se Čak nakratko pridružio kanadskim trešerima – bendu Slaughter, iako se Rik Roz kasnije ponovo pridružio na snimanju drugog Death albuma, „Leprosy”. Međutim, cela priča je kulminirala 1990. godine, kada je za vreme evropske turneje iscrplјeni Čak napustio svoje ogorčene članove benda ostavivši ih da nastupaju ostatak turneje bez njega (to je nezvanično nazvano turnejom „Jebeš Čaka” (‘Fuck Chuck’), što predstavlja neki vid osvete frontmenu zbog takvog postupka).

Za razliku od mnogih njegovih death metal savremenika, Čak je bio kompleksna osoba. U trenutku kada je Death objavio „Spiritual Healing” 1990. godine, već je počeo da prerasta scenu kojoj je pomagao da se rodi i omasovi. Taj album označio je trenutak u kojem se u velikoj meri otarasio adolescentskog lirskog izraza zastupljenog na albumu prvencu „Scream Bloody Gore” i njegovom pratiocu, „Leprosy”, u korist dublјeg, ništa manje dramatičnog pogleda na lјudsko stanje.

Počeo je težiti onome čemu su svi težili u to vreme – užasu, klanju i brutalnošću”, rekao je Erik. „Bio je dete, voleo je takve stvari. Ali na kraju je počeo da pronalazi brutalnost u svakodnevnom životu.”

Još veći skok dogodio se između albuma „Spiritual Healing” i sledećeg Death-ovog albuma, „Human” iz 1991. godine. Dok je još bio usidren u ekstremnom metalu, Čak je bend uveo u nove složenije pristupe muzici. Za „Human” je regrutovao gitarista Paul Masvidala (Paul Masvidal) i bubnjara Šona Rajnerta (Sean Reinert), Tech-Death vizionare iz benda Cynic, kao i bas maestra Stiva di Đorđa (Steve DiGiorgio) iz Sadusa, tako da je bend u tom sastavu predstavlјao avangardu metala u tim ranim devedestim.

Čak je na izuzetan način sazrevao kao muzičar i tekstopisac iz albuma u album“, rekao je Erik. „Prolazio je kroz mnoge lične konfuzije – veze sa devojkama su se raspale, problemi oko razvedenih roditelјa, sumnja u sopstvene sposobnosti. Death je na mnogo načina bio njegova duhova katarza. Svakako, kada smo međusobno podneli tužbe jedan drugom, pozvao bi me i rekao lјutim glasom: „Samo sam hteo da ti kažem da sam napisao još jednu pesmu o tebi.“

Death nastavlja sa velikim skokovima napred tokom devedesetihih, najpre sa albumom „Individual Thought Patterns” iz 1993. godine a potom i sa albumom „Symbolic” iz 1995. koji je možda, njihov najkvalitetniji album. Ono što je bilo sigurno, albumi su bili sve složeniji i perspektivniji.

Način na koji je pristupao stvarima bio je tako nekovencionalan“, kaže Mat Hifi. „Rukovao je gitarom kao flamenko svirač. Nema puno bendova u kojima možete čuti gitaristu kako svira rif i odmah ga identifikovati. Zak Vajld (Zakk Wylde), Dajmbag (Dimebag), Džejms Hetfild (James Hetfield). I definitivno Čak Šuldiner.“

Uprkos priznanju koje su dobili uzastopni albumi Death-a, devedesete su bile teška vremena. Metal je bio blizu nokauta, nenadano izbombardovan pesnicama Grandža (Grunge). Popularnost bendova poput Pantere i White Zombie omogućavala je da se metal zastava i dalje vijori, ali za bend koji je bio izvan klišea bilo je teško.

Mislim da bi bio razočaran muzičkom industrijom,” tvrdio je Erik. „I mislim da je počeo da se razočarava u Death, ili barem u sebe kao pevačem u bendu. Rekao je: „Sva muzika je urađena, sada ja treba da je upropastim svojim vokalom.” Tako da je odlučio da uradi nešto drugačije.”

Godine 1998. Death objavljuje svoj finalni album „The Sound Of Perseverance” i Čakov poslednji album kao vokaliste. Godinu dana kasnije odbacio je bend Death i pokrenuo novi bend, Control Denied. Većina finalne postave Death-a krenula je sa njim u novu priču, ali postojala je jedna klјučna razlika: Čak će se fokusirati samo na sviranje gitare, dovevši novu snagu Tima Ejmara (Tim Aymar) na mesto vokala.

Svojim zamršenim pesmama i Timovim prodornim vokalima, debitantski album benda, „The Fragile Art Of Existence”, više je vukao ka progresivnim metal titanima Dream Theater nego ka ekstremnim metal bendovima koji su se i uzdigli pod uticajem Deatha. Nažalost, naslov albuma pokazao se užasno proročkim. 1999. godine, iste godine kada je i objavljen, Čak Šuldineru je dijagnostikovan karcinom mozga. „Odlučio se za borbu“, kaže Eric. „Sestra ga je vodila od doktora do doktora.“

Kada je postalo očigledno da Šuldinerova porodica ne može da priušti novac za lečenje, fanovi su prikupili desetine hilјada dolara kako bi pomogli u plaćanju medicinskih računa. U januaru 2000. godine, Čak je podvrgnut operaciji od koje mu je zavisio život.

Naleteo sam na njega u baru, nakon njegove prve hirurške operacije“, kaže Rik Roz. „Nije izgledao dobro; vukao je nogu za sobom. Proveli smo dobra tri ili četiri sata sedeći i razgovarajući. Bilo je cool videti momka.“

Jedno izvesno vreme izgledalo je kao da je lečenje uspelo. „Bio je u remisiji i svi su mislili da će preživeti”, rekao je Erik. „Ali tada je krenulo da se pogoršava.”

U maju 2001. godine, Čakova porodica objavila je da se bolest vratila. Zajednica metalaca ponovo se okupila oko njega. Velikani poput Korna, Marilyn Mansona i Red Hot Chili Peppersa donirali su memorabilije na aukciji kako bi pomogli u finansiranju njegovih medicinskih računa. Trivium, koji se formirao samo nekoliko godina ranije, svirao je na manifestaciji sakuplјanja sredstava u Fairbanks Inu u Orlandu. „Bili su to samo lokalni bendovi, ali bila je čast biti u mogućnosti da to učinimo”, kaže Mat Hifi, koji je odrastao samo nekoliko kilometara od mesta gde je Čak osnovao Death pre svih tih godina.

Nažalost, sve to je bilo bezuspešno jer je 13. decembra 2001. Čak umro u 34. godini života. „Borio se do kraja”, rekao je Erik, koji je pomogao u organizaciji memorijalne službe kojoj su prisustvovali Corey Taylor, HIM’s Ville Valo, Dave Grohl i mnogi drugi. Značajno je da su, uprkos povremenoj burnoj prošlosti između članova benda, na sahrani došli svi bivši članovi Deatha.

Iako se činilo da ima nesuglasica i zameranja sa muzičarima iz svojih bendova, svi lјudi koji su sarađivali sa njim na njegovim albumima su ga poštovali”, konstantovao je Erik. „Ni nakon svih ovih godina, lјudi ne iznose užasne priče o radu sa njim.”

Čak je pre smrti započeo rad na drugom albumu Control Denied. Uprkos pompi fanova da će album biti objavlјen, Erik – koga je porodica Šuldiner imenovala za staraoca Čakove muzičke zaostavštine odgovorno tvrdi da je album tek bio započet kada je Čak umro.

Nikada nije odmakao od osnovnog demoa“, tvrdio je Erik. „Čak fizički nije bio u stanju da odsvira ni najjednostavnije rifove. Gotovo je nemoguće završiti ga posthumno. Ne možete samo pucnuti prstima i očekivati da lјudi znaju šta bi Čak želeo.”

I bez toga, Čak je ostavio veličanstvenu zaostavštinu. Osam albuma koje je objavio tokom svog života bili su lična evolucija koja je odražavala i evoluciju metala. Danas se njegova zaostavština može čuti u svima, od Volbeata do sledeće generacije metala, nosioca baklje Venom Prison-a. Skoro 20 godina nakon njegove smrti, mrzovoljni Kum Death Metala ostaje važan i uticajan kao i uvek.

Upoznajem kilnce koji ne znaju svoje korene, svoju istoriju“, kaže Mat Hifi. „Oni to ne znaju, ali kada slušaju svoj omilјeni bend, u njemu čuju Smrt (Death).“