Prosjačenje po kućama

Prosjačenje u Srbiji. Ono više nije samo odraz siromaštva i krize u kojoj živimo. Ono je toliko uzelo maha da je gotovo poprimilo neke nove dimenzije. Metastaziralo je u zanimanje i profesiju. Ljudi su počeli da prose ne zato što nemaju, nego što su skapirali da može dobro da se zaradi.

– Šta si po zanimanju?
– Prosjak.
– Pa gde prosiš? U centru?
– E, kamo lepe sreće da mogu da prosim u centru. Nemam toliko para da zakupim poslovni prostor ispred neke crkve ili tržnog centra. Ja moram da prosim na periferiji grada, ali kad vidim ove što rade kod privatnika od jutra do sutra za 150 do 200 evra mesečno glupo mi da se žalim i da kukam. Jeste da na zarađujem kao ovi prosjaci po centru ali 5 dinara ovde, 10 onde, 20 i 50 tamo, nakupi se.

Ovo zvuči kao neki vic, ali u stvari je sušta istina. Na žalost. Prosjaci i prevaranti zarađuju više od običnih radnika koji u najvećoj meri rade za minimalac. U stvari svi više zarađuju od radnika, tih poštenih i marnih ljudi koji u muci i znoju daju svoje poslednje atome snage i volje samo da bi zaradili  parče hleba.
A prosjaka je svakim danom sve više. Napadaju vas sa svih strana. I što je grad veći i što ste bliže centru, njih je utoliko više. Svih uzrasta, bez obzira na pol. U svojim nastupima koriste razne fore. Zloupotrebljavaju malu decu i bebe. Glume uboge i bolesne samo da u prolaznicima izazovu tugu i sažaljenje i na taj način iskamče koji dinar. Sviraju, pevaju, glume budale i izvode razne kerefeke. Opsedaju vas dok sedite u kafeu i pijete kafu. Prepadaju vas kad izađete iz marketa ili pijace. I sve su napadniji i bahatiji. Kada im ne date onoliko novca koliko su tražili počinju da vređaju i bivaju prilično neprijatni. Međutim, ono što celoj priči daje jedan drugačiji smisao jeste činjenica koja govori da mnogi od tih prosjaka rade za nekog, da su oni zapravo samo prosta radna snaga i da imaju normu koju mora da zarade za svog gazdu. Znači čitava jedna organizacija. Lanac. Kriminalna radnja koja se može okategorisati kao neki vid trgovine ljudima. Čak je takvo delovanje obuhvaćeno Krivičnim zakonikom. Ali nikom ništa povodom toga. Prosjaka je i dalje sve više.
Nije redak slučaj da roditelji sa dna socijalnog miljea prinuđuju svoju decu na prosjačenje samo da bi na taj način došli do novca. I to se može podvesti pod trgovinu ljudima. Međutim, prosjačenje je postalo toliko učestalo da su ljudi na to počeli da gledaju kao uobičajenu pojavu, ne shvatajući ozbiljnost svega toga i koliki je to zapravo veliki društveni problem.

Pored tih klasičnih prosjaka koje možete prepoznati na kilometar, dok čuče i sede na nekom prometnom mestu, prljavi, pocepani, tužnog izraza lica i dozivaju vas da im pomognete, da bi vama zauzvrat Bog pomogao, dao vam zdravlje i sreću, postoje i oni prefinjeniji, koji zapravo pokušavaju da izvuku novac od vas na prevaru. A obično nastupaju rečenicama „Izvini da li imaš malo vremena“ ili „Da li mogu nešto da te pitam“ i ako se upecate onda kreće priča. Oni su kao deo neke organizacije koja se davi dobrovoljnim prikupljanjem priloga za bolesnu ili napuštenu decu i slično. Jedino što je potrebno je da kupite tamo neku čestitku od 200 dinara, koja realno košta 15 dinara. Obično se za takvu vrstu poslova koriste privlačne devojke koje svojim osmehom pokušavaju da vam iznude novac. O raznim humanitarnim akcijama i slanjem SMS-ova za lečenje nema potrebe da govorim. Možda to nije klasično prosjačenje, ali koristi istu foru za ubiranje novca. Peca se na dobročinstvo, plemenitost i sažaljenje. Pa koja je razlika ako vam neki jadan ubogi musavi prljavi odrpanac u prolazu traži 50 dinara da bi navodno kupio hleb od onih nasmejanih lepih VIP osoba koje vas nagovaraju da pošaljete sms na tamo neki četvorocifreni broj ili da uplatite određeni iznos na određeni žiro račun da bi na taj način pomogli tamo nekom kome treba da pomogne država svojim adekvatnim i funkcionalnim zdravstvenim i socijalnim programom i sistemom? Razlika je samo u svoti novca. I načinu nagovaranja i iznuđivanja novca.
Međutim, razlog za pisanje ovog teksta izazvao je jedan događaj koji se dogodio jednom mom prijatelju. Negde u popodnevnim satima čuo je zvono na ulaznim vratima. Iznenađen, jer nikog nije očekivao otvorio je vrata. Ispred vrata stajala je jedna sredovečna žena obučena u staroj dotrajalo odeći prilično prljava i musava. Čim su se vrata otvorila ona je krenula:

Dobar dan gospodine. Daj mi 200 dinara, treba dete da vodim na skupu operaciju mnogo je bolesno. Će mi umre ako mi ne daš pare. Daj mi, Bog ti pomogao i poživeo tebe i tvoju decu još 100 godina. Svu sreću sveta da imaš.

Prosjakinja po dobijanju novca koji je tražila, brže bolje krenu dalje svojim putem, do sledeće kuće gde se čin prosjačenja sprovesti iz početka.
Eto, to je najnoviji vid prosjačenja. Ili barem za mene. Za to još nisam čuo. Prosjačenje po kućama. Od vrata do vrata. Prosjaci i prevaranti vas više ne opsedaju i ne uznemiravaju samo po gradu kad prolazite jureći neke svoje obaveze, već su počeli to da čine i u vašem vlastitom domu. A šta bi bilo ako bi jedan takav prosjak pozvonio i vrata mu otvorilo dete? Šta ako oni tako proveravaju da li ima nekog kod kuće, pa ako nema odmah se prelazi u akciju? Šta ako tipuju kuće i prate kad ukućani nisu tu? Šta ako je to navodno prosjačenje samo maska za neke mnogo ozbiljnije kriminalne aktivnosti koje izlaze iz okvira trgovine ljudima? Ne znam šta da vam kažem, samo pitam?
Nego kad ste već tu, da vas upitam još nešto, onako neobavezno:

Da nemate možda 200 dinara, treba mi da kupim hleba. Od ovog piskaranja nema fajde. Samo gubim vreme. Bog vam pomogao, dao vam zdravlje i sreću. Ali samo ako mi date 200 dinara.