Mogućnost revolucije uništile su društvene mreže. Kada to kažem pre svega mislim na pojavu koja se dešava na ovim našim prostorima. Ne znam kakva je situacija na drugim meridijanima zemaljske kugle, ali kod nas je to tako. Društvene mreže su nas ubile u pojam. Načinile zombijima. Neaktivnima i nedelotvornima u stvarnom svetu.
To vam je kao onaj efekat sa vezanim psom. Pas na lancu kidiše na svakog koga ugleda, besan i ljut, kao da želi da ga rastrgne. Laje, reži. Iz usta mu curi pena koja samo govori o stepenu agresije koju vezana podivljala zver želi da iskali na objektu koji je i isprovocirao tu njegovu besnu reakciju. Ali u tome ga sprečava lanac kojim je vezan. I on svestan te činjenice svoju srdžu multiplicira do maksimuma, samo da bi izgledao što strašnije i opasnije. I onda se iznenada pokida lanac i on shvati da konačno može da iskali sav tav svoj bes i utoli svoju krvožednost koje je iskazivao dok je bio vezan, a u tome ga je sprečavao baš taj lanac koji se upravo pokidao. Međutim, kidanjem lanca on više nije ljuta krvoločna zver opasna po život, već se u trenu transformiše u malu uplašenu kucu, koje podvija svoj rep i beži glavom bez obzira.
Takva je i situacija i sa društvenim mrežama. Velike face na društvenim mrežama, možda čak i sakrivenih pravih identiteta iza digitalnih avatara glume te besne pse. Pljuju po svemu i svačemu. Iskazuju svoje nezadovoljstvo i ogorčenost. Pozivaju na pobunu. Revolt. Revoluciju. I mnogi njima slični se pridružuju u tome. Pravi se masa. Svi su jaki i silni u toj virtuelnoj realnosti, gde bezbedno sede iza monitora, čačkaju nos, srču kafu ili cirkaju pivo. I onda kad revolucija u stvarnom svetu ne uspe, jer se niko nije usudio da nešto po tom pitanju preduzme mimo delovanja na društvenim mrežama, oni besni, uvređeni i zaprapašćeni neuspehom te virtuelne pobune ljutito i razočarano prozivaju, pljuju i naglašavaju kako su ljudi nezaintzeresovani, ograničeni i sluđeni, pri tom ne shvatajući jednu bitnu činjenicu. Revolucija se ne pokreće za monitorom ili sa pametnog telefona, već na ulici. Revolucija se ne vodi na društvenim mrežama. Ona se posredstvom društvenih mreža može omasoviti, ali se stvarna revolucija postiže protestima, bojkotom, demonstracijama, prevratom. A to je već opasno. Možete dobiti batine, nagutati se suzavca, biti povređeni ili uhapšeni. Zato je mnogo bezbednije da revoluciju podižete preko društvenih mreža. Zato svoje nezadovoljstvo i nepomirenost sa stanjem stvari iskaljujute na Facebooku, twitteru ili bilo kojoj drugoj socijalnoj platformi. To i ovako ne znači ništa. To i jeste svrha postojanja takvih mreža. Da iz vas ispiju sav bes, nezadovoljstvo, mržnju i snagu koje biste mogli da upotrebite u stvarnom životu, protiv sistema, države, vlasti. Društvenim mrežama čuva se državni poredak i stabilnost jednog društva. To je njihova glavna svrha! Zato slobodno možete da kenjate, pretite i izigravate ljute likove koji znaju, mogu i hoće da menjaju stanje stvari u tom socijalnom simulakrumu, jer time ništa nećete postići. To se od vas i očekuje! Da budete virtuelni a ne stvarni revolucionari. Kao takvi ste bezopasni ma koliko vi izigravali opasne likove!
Pesma Salonac Artan Lilija, bila je inicijalna kapisla za pisanje ovog teksta.