Veliki sam filmofil. Obožavam da gledam filmove. Još kada naletim na neki dobar film mojoj sreći nema kraja. Ali to je postala retkost. Iako je filmova svakim danom sve više, malo je dobrih a još manje odličnih filmova. Uglavnom se filmovi prave da donesu ogromnu zaradu. Akcenat se stavlja na vizuelne efekte i sve eksplicitnije scene seksa i nasilja. To privlači masu. O umetničkoj vrednosti nema potrebe da pričamo.
Međutim, ono što me užasava u celoj priči odnosi se na klišee koji se provlače kroz gomile filmova a koji su totalno besmisleni pa čak i blesavi. Valjda te filmadžije smatraju da je pubilika u stvari stereotipna pa na taj način žele da im pruže ono što oni i očekuju.
APLAUZ NA KRAJU FILMA
Ovo se uglavnom dešava u takozvanim romantičnim filmovima američke produkcije. Njih dvoje ceo film pokušavaju da se smuvaju, pomire, podignu svoju ljubav na viši nivo, ali nikako im ne polazi za rukom. Jednostavno okrutna sudbina se zaverila protiv njih. To uspevaju na samom kraju filma i to uglavnom na nekom javnom mestu prepunom ljudi. I onda obavezno krenu da se ljube i time svima pokažu koliko se vole i kako je ljubav pobedila uprkos svemu. I onda ih svi okruže, krenu da im aplaudiraju i da ih bodre. Ljubav je pobedila i svima je kao drago zbog toga. I svi se smeju i svi su srećni. Od ove scene mi se povraća a ona je postala tako učestala da su filmovi tog tipa bez nje gotovo nezamislivi.
MY NAME IS BOND, JAMES BOND
Džejms Bond je najveći tajni agent na svetu. U to nema sumnje. Toliko je on tajan i diskretan u tom svom poslu da svi njegovi protivnici i drugi tajni agenti znaju da je on tajni agent. Ali to nije kraj priče. On, taj tajni agent, Džejms Bond, iako svi već znaju ko je i šta je, on obavezno voli da kaže: „Ja sam Bond, Džejms Bond”. I onda, kada se predstavi, njegov sagovornik ili sagovornica ako kojim slučajem nisu znali ko je on, što je malo verovatno, šokiraju se i zaprepaste kad shvate da je u stvari to onaj Džejms Bond, o kome svi pričaju. Najtajni agent od svih tajnih agenta. PROOOOPASSSTTTTT!
KRAĐA AUTOMOBILA
Akcioni filmovi bez dobre jurnjave automobila, u kojoj će se izlupati i uništiti gomile skupocenih auta uz eksploziju i haos na ulicama, postali su nezamislivi. Često se u takvim filmova dešavaju i krađe automobila da bi se ta jurnjava i sprovela. Krađa se odigra za par sekundi i to obično laganim otvaranjem vrata automobila i spajanjem dve žičke ispod volana. Dovoljno je da glavni pozitivac ili negativac uđe u kola koja želi ukrasti i da samo ispod volana golim rukama razvali plastiku i samo spoji žice i kola upali. Zar ne deluje stupidno da automobil koji vredi nekoliko stotina hiljada dolara ili evra, sve jedno, lakše otvoriš neko konzervu tunjevine i isti startuješ spajanjem dve žice u deliću sekunde. Gde su skupoceni alarmi, zaštite, sigurnosni sistemi? Ne, dovoljno je da se spoje samo dve žičke i gotov posao.
TESTIRANJE DROGE
Koliko ste samo filmova gledali gde je glavni lik u filmu, neki vrlo zajebani policajac, koji je u toku celog filma učinio više krivičnih dela i prestupa zakona od tih negativaca koje juri, da se zapravo zapitate ko je u stvari kriminalac u filmu. Neminovo je da takav revnosni pripadnik reda i zakona, sa vremena na vreme, pronađe po neki paket u kojem se u, najvećem broju slučajeva, nalazi neki beli prah. I onda bi on kao najveći stručnjak izvadio iz džepa svoj perorez koji čuva samo za takve prilike, isekao paket, uzeo malo tog belog praha vrhom nožića i liznuo ga da vidi o čemu se radi. I onda bi onako siguran u svoje čulo ukusa, bez trunke razmišljanja rekao: „Kokain, čist…“. Jebote, nisu potrebne laboratorije, analize, dovoljan je jezik tamo nekog policajca da utvrdi da li je u pitanju kokain, gips ili možda brašno. Da ne pričamo o tome odakle on zna kakav ukus ima kokain i šta bi bilo da nije u pitanju droga već nešto otrovno, da se tim lizanjem zapravo otruje. Ali ne, američki policajci su takvi profesionalci da njima ništa od skupocene opreme nije neophodno. Dovoljno je da oližu to što je potrebno i odmah će utvrditi šta je u pitanju.
KLIŠE TINEJDŽERSKIH FILMOVA
U tinejdžerskim filmovima vlada taj jedan kliše koji je više nego jadan. Glavi lik je obično neki štreber ili paćenik koji je dobar, uviđajan i fin dečko i koji je obavezno zaljubljen u najbolju ribu u školi, koja je u šemi sa nekim najzajebanijim likom koji je kvaran do srži i koji je glavni nasilnik u školi. Glavna cica, u koju je glavni luzer zaljubljen, na samom početku nema oči da vidi tog jadnička ali posle jedno sat vremena od početka filma, ona uviđa da je on „princ na belom konju“ i hrli mu u zagrljaj… Valjda te filmadžije hoće da identifikuju veliki broj tinejdžera paćenika koji gledaju takve filmove sa glavnim gubitnikom-pobednikom u filmu i samim tim film učine što uspešnijim.
TAMO NEŠTO ŠUŠKA
Horor filmovi se i prave da bi nas malo uplašili, da nam podignu adrenalin, da nas nateraju da grickamo noktiće i na taj način smirimo nervozu i uznemirenost izazvanu užasom koji smo videli na ekranu ili platnu. Zato se prilikom režiranja horora i koriste neke fore koje su se pokazale kao efikasne u takvim situacijama, na primer: jeziva muzika, mračna scenografija, škripa i čudni zvuci iz pozadine, iznanadne prepadajuće scene… Ali zašto baš uvek neka dobra cica maca, kojoj je to možda prvo pojavljivanje na filmu, i koja od glumačkih predispozicija u najvećoj meri ima nove sise i dupe koje je upravo nadogradila, mora da ide u te mračne prostorije gde se čuje ta škripa i jezivi zvuci. Svi već znaju da će glavni baja negativac bio on ljudsko biće, demon, đavo, vampir ili bilo šta drugo da je ubije ili ozbiljno isprepada… Zato, sestro, kada škripi begaj…. Na kraju krajeva, to i nije strašno nego jadno i u potpunosti predvidivo i očekivano.
PATETIKA IZ AMERIČKIH FILMOVA
Poslovni porodični ljudi na svom poslu, na svom radnom stolu drže sliku svoje žene ili porodice. I taj kadar je neizbežan. A u pozadini kroz prozor nazire se američka zastava. Prosto da ti pođe kiselo na usta od miline.
I kada takvi likovi zovu telefonom svoju bračnu polovinu, posle 30 godine braka neretko kažu: „Volim te ljubavi moja…“ a sa druge strane slušalice usledi odgovor: „I ja tebe ljubavi…“ . Nema veze što posle 30 godina braka nema ni slova lj od ljubavi. Iskarikirano i nerelano do maksimuma.
OPET PANDURI
Sigurno ste primetili da su u trilerima i akcionim filmovima u najvećoj meri glavni heroji ili antiheroji predstavnici reda i zakona. I oni su u najvećem broju slučajeva stereoptipni likovi. Glavni lik, pandur, inspektor, ili šta već, je različit od svih svojih kolega, revnosan i divalj, ne poštuje autoritet, krši zakon ali sve u cilju rešavanja slučaja. Obično je sukobu sa pretpostavljenim koji ga kinji i neretko suspenduje. Za partnera dobija kolegu koji je njegova sušta suprotnost i koji mu ipak pokriva bulju za istupe koje čini. Malo li ste takvih filmova gledali?
OBIJANJE BRAVA I RAZVALJIVANJE VRATA
Zna se za par sekundi. Brava se najbolje otvara kreditnom karticom ili nekom žičkom, spajalicom a vrata razvaljuju laganim udaracem đona cipele. Isto kao i u realnom životu. Ako sumnjate. Probajte. Nemojte posle samo da kukate kada polomite kreditnu karticu ili povredite nogu.
KAD NE ZNAŠ ŠTA DA SNIMIŠ, TI SNIMI NASTAVAK ILI RIMEJK
Neki filmovi stvarno zaslužuju nastavak ili rimejk ali u većini slučajeva preteralo se i sa snimanjem takvih filmova i serija. Znam da je kriza ideja i da se recikliraju stare fore, ali snimanje nastavaka koji će u velikoj meri biti identični svojim prethodnicima i koji nam ništa novo neće pokazati su samo dokaz da više nema šta novo da se kaže i pokaže. Očigledan primer za to su silni nastavci i rimejkovi filmova o super herojima. Jedna te ista tema, sažvakana i ispričana već milion puta.