U malom gradu u Srbiji, u kakvom živim, mogućnosti su prilično sužene. Po pitanju svega. Još ako je taj grad udaljen nekoliko stotina kilometara od prestonice, kao što jeste slučaj, mogućnosti su još manje. Mislim da sa ta nemogućnost izbora najviše manifestuje za Novu godinu. Sa svih strana svi nude lude provode, nezaboravne noći sa bogatim menijem za prežderavanje i prepijanje, uz zvuke nekog navodnog benda, sa blesavim nazivom, koji je umislio da zna da svira. Uz bogati muzički repertoar narodne, turbofolk i novokomponovanog sranja od muzike koju ti lakrdijanši od muzičara svojim amaterizmom čine još nepodnošljivijom i gnusnijom. Miks granda i farme na jednom lokalnom nivou. Narodnjaci opsedaju sa svih strana. Ništa drugo sem narodnjaka. A cena: dranje. Naspram onog šta nude preskupo. Ništa novo. Već viđeno i proživljeno po hiljaditi put.
Zato možete shvatiti moju euforiju kada sam saznao da 2. dana (večeri) nove godine u klubu CINEMA nastupa KIZA BLUZA BEND. Mojoj radosti nije bilo kraja. Iako su mi prethodne dve večeri bile prilično naporne jer sam ih ozorio i legao u rane jutarnje sate, iako sam bio mamuran, umoran a samim tim i mrzovoljan, otišao sam na svirku. Uh kako bih se kajao da nisam!
Kiza Bluza bend. Trojac. Rade kao mašina. Svojom muzikom melju vas na sitne komade. Teraju da igrate, skačete i vrištite. Sve vreme dok sam ih slušao kroz telo mi je prolazila jeza. Sve ono negativno što se mesecima sakupljalo u meni, sva sranja koja sam svakodnevno proživljavao u toj nepravednoj borbi zvanoj život i zbog toga se nervirao i gubio živce, nestalo je za tren. Bio sam pročišćen. Izlečen. Spašen. Duša mi je bila puna pozitivizma i euforije. Osećaj neponovljiv. Lek za dušu i psihu. Kao što rekoh te večeri. Treba ih prepisivati kao terapiju!
Fotografija: Saša Tomić
A muzika? Bilo je tu svega. Obrade domaćih i stranih bendova ali i autorskih pesama. Muzika uz koju smo odrastali i sazrevali kao ljudi. Muzika koju i dalje slušamo sa vremena na vreme. Bluz, rock and roll, punk… Ne mogu da vam opišem šta onaj čovek radi sa gitarom. To jednostavno treba doživeti. Melje je. A ona jadna (gitara) ispušta neke čudne zvuke. Kao da plače. Kao da vrišti. Kao da moli. Kao da se smeje. Kao da doživljava orgazam. Svoj električni orgazam. A bas i bubanj. Cepaju. Svom snagom. Zvučali su neverovatno. Prosto da čovek ne poveruje da samo tri čoveka mogu stvoriti takvu muziku, takvu energiju, takvu zajebanciju.
Video: Ivan Ilić Žule
Audio snimak: Ivan Ilić Žule
Video uredio: Filip Ristić
Hvala Vam puno drugari. Pružili ste nam predivno veče i potvrdili činjenicu da još uvek ima nade i mogućnost izbora, čak i ovako malom gradu kao što je Nitogen. Za mali broj nas, koji se ne uklapamo niti želimo da se uklopimo u taj farmerski-turbofolk kliše, ova svirka biće motivator koji će nas gurati dalje kroz život u ovim teškim i sivim vremenima. A to nije mala stvar. Do sledeće svirke živeli.