Ponekad stvarno mislim da sve ovo što nam se događa smo zapravo i zaslužili. Da je sve to posledica naše indivdualne i kolektivne neodgovornosti, gluposti, nekulture, neobrazovanosti i uskogrudosti. Niko drugi nam nije kriv do nas samih za sve ovo što smo proživeli, što proživljavamo i što ćemo proživeti.
Međutim, većina nikada neće priznati i prihvatiti surovu istinu da smo sami odgovorni i zaslužni za sve ovo što nam se dešava. Mnogo je lakše prebaciti krivicu i odgovornost. Uvek je kriv i odgovoran neko drugi. Nikad mi sami. Za sve greške koje smo učinili i još uvek činimo, i zbog njih kasnije ispaštamo, krivac je tamo neko. Tamo neka persona, država, politička partija, pozicija, opozicija, bivša vlast, sadašnja vlast, tajna služba, neki drugi narod, zle sile, svetski moćnici, razni lobiji i svi ostali. I sve nam to rade iz mržnje, pakosti, prezira, ljubomore…??? I onda se u prilog tome iznose razna rekla-kazala, fascinantne činjenice, rečite besede, demagogije, teorije zavere i druge nebuloze kao opravdanja za sve poraze i neuspehe koje doživljavamo svakodnevno na svim nivoima, kao pojedinci i kao deo kolektivizma, društva, naroda, države… A mi i dalje padamo. Neverovatno velikom brzinom.
I tako će biti sve dok ne prihvatimo surovu istinu da smo najveći krivci mi sami. Niko drugi! Mi smo glavni krivci! Dokle god to ne prihvatimo, dešavaće nam se ovo što nam se dešava. Tek onog trenutka kada postanemo svesni da su uzroci svih nesreća i nevolja koje su nas snašle duboko ukorenjene u našem biću, karakteru, temperamentu i genezi, možemo se ponadati nekom boljitku. Međutim, to buđenje samosvesti je dugotrajan gotovo nemoguć proces, tako da o tome i ne vredi pisati. Dovoljno smo sluđeni, izmanipulisani i indoktrinirani da se to sigurno neće dogoditi. Ali, ako se kojim čudom i dogodi to masovno „buđenje“ širokih narodnih masa, u šta čisto sumnjam, tek tada nam predstoje iskušenja i muke. Mnogo truda, volje, upornosti, mudrosti, optimizma, patriotizma, srčanosti treba svima nama da bismo zaustavili naše dalje propadanje i srljanje u sunovrat. O progresu i prosperitetu nema potrebe da pričamo. To je za sada političko-naučna fantastika.
Žao me je ove dece. Ona ništa nisu kriva. A ipak ispaštaju zbog gluposti, ludosti, ograničenosti, neobrazovanosti, poročnosti, bolesnih ambicija i greha svojih roditelja i predaka. I kada sledeći put pomislite da vam je neko drugi kriv za vašu zlu sudbinu, loš život i bedan materijalni položaj, stanite ispred ogledala i dobro se zagledajte. Videćete glavnog i odgovornog krivca! To što lažete sebe, jer ne možete da prihvatite istinu, je vaš problem, ali to što vaše samoobmanjivanje uništava budućnost vaše dece i dece vaše dece je ono nad čim treba debelo da se zamislite! Pitanje je nije li već kasno za to buđenje?
