Amadeus – Miloš Forman

Film Miloša Formana „Amadeus“ predstavlja biografsku priču o velikom kompozitoru i geniju Wolfgang Amadeus Mozartu. Film je snimljen daleke 1984. godine (ne Orvelove svakako) i osvojio je 8 oskara. To je samo razlog više da se film pogleda.

Svako ko prati Formanovovo filmsko stvaralaštvo svakako zna da Forman vrlo često u svojim filmovima obrađuje živote stvarnih ličnosti, koje su živele ili dalje žive, na jedan poseban Formanovski način. Sigurno je da se u tim filmovima iznose činjenice, prikazuju situacije i događaji koje možda većina mediokriteta nije znala niti je mogla da zna bez jednog detaljnog istraživanja i kopanja po prošlosti. Ista je priča i sa filmom „Amadeus“.

O čemu govori film „Amadeus“ ?

Ako se izostavi činjenica da film prikazuje život jednog od najvećih kompozitora ljudske civilizacije, kakve sve to još poruke nosi film? Film „Amadeus“ na najbolji mogući način vizuelno prikazuje ljudsku sujetu, ljubomoru, zlobu, prezir i mržnju i šta je sve čovek u stanju da uradi iz puke zavisti i prezira prema drugom čoveku. Čoveku većem i boljem od samog sebe. Forman je svojim prikazivanjem i ekranizovanjem ljudskog karaktera, paklenih borbi unutar ljudskog bića, opsedanja mržnjom i besom, kao i zanosa, ushićenja i emocija doživljenih prilikom stvaranja te vanvremenske muzike, zadao domaći zadatak čitavom filmskom estamblišmentu još pre skoro 30 godina. Normalno, da je sav taj visoki nivo postgnut i ostvaren kvalitetnom karakterom glumom glavnih glumaca, protagonistima filma. Sa druge strane, film govori o jednom velikom geniju i intelektu, dobroćudnom, isuviše iskrenom i pomalo naivnom mladom kompozitoru koji zapravo ne može da shvati kako život funkcioniše i da oni koji su kraj njega i koji ga „tapšu po ramenu“ i nude mu pomoć zapravo nisu njegovi prijatelji već oni koji mu rade o glavi. Možda je to i glavna odlika genija. Ne shvatanje funkcionisanja života po pravilima mediokriteta koji vladaju svetom. Geniji, svakako da doživljavaju život na jedan drugačiji način, običnim ljudima neshvatljiv i nepojmljiv. Možda zato i ne mogu da opstanu u civilizaciji prosečnosti. Možda ih zato i izvrgavaju ruglu, žigošu, ubijaju, razapinju na krst. Baš zato što ih ne razumeju, ne shvataju i pored njih ne mogu doći do izražaja.

Formanovo prezentovanje mladog Mocarta kao jednog šarlatana koji je živeo jednim raskalašnim životom sa jedne strane i veličine njegovog genija koji je komponovao tu anđeosku harmoniju zvuka, sa druge strane, predstavlja glavnu ideju vodilju filma i oksimoron kojim je osrednji kompozitor Salijeri, najveći neprijatelj Mocarta, sakriven iza maske prijateljstva i pobožnosti, bio opsednut i proganjan. Salijeri nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je te božanske melodije stvarao čovek Mocartovog izgleda, kova i karaktera. To je shvatao kao uvredu, nepravdu i izdaju načinjenu od strane Boga smatrajući da je baš on taj zaslužan da bude njegov izaslanik na zemlji a ne tamo neko derište koje nije imalo osnovnu kulturu ponašanja. On, tvrdokorni katolik, čovek moralan i uzoran, koji je ceo svoj život posvetio muzici i Bogu da bude izdan na takav način. Trudio se da razume Boga, tog nezahvalnika, ali nikako nije mogao. Povređena sujeta i ego mu to nije dozvoljavao. Bes, mržnja, nezadovoljstvo i ljubomora polako se taložila u njegovoj duši i sve više je trovala opasnom i otrovnom idejom i pretpostavkom da je Bog, taj natprosečni talenat, birajući između njih dvojice, udelio Mocartu i time njega izabrao za svog medijuma i glasnika. Iz tog razloga, proganjan svojim ličnim demonima pakosti, nezadovoljstva i ludila, Salijeri otpočinje svoj lični rat sa Bogom u kojem će svakako sav svoj bes, mržnju i zlo usmeriti na njegovog mezimca. Mocarta.

Forman je tu istrajnost, upornost i odlučnost prosečnog kompozitora u nastojanju uništavanja jednog genija prikazao na najbolji mogući način. Ta kolebanja, griže savesti i očajanja koje glavni negativac doživljava i u koje upada zbog svog nekatoličkog ponašanja prema mladom kompozitoru, zapravo i sami proživljavate dok gledate film. Nekontrolisane ljubomore, zle namere, licemerja, pakosti i mržnje, sakrivene iza lažnih osmeha i lažnog prijateljstva, čine vam gledanje filma mučnim i teškim. Na šta su sve ljudi spremi da urade zarad malo povređene sujete. To je gotovo za ne poverovati. Ono što sam film čini još gnusnijim i napornijim jeste svakako činjenica da samim osvrtanjem na realan život i preovladavajuće stanje stvari, neminovno dolazimo do zaključka da smo okruženi mnogobrojnim Salijeriima današnjice, tim lažnim prijateljima, koji su svuda oko nas i koji bi nas prodali, zabili nož u leđa i uništili samo da bi videli kako propadamo i patimo. Jer ništa ne pada teže nego uspeh prijatelja. Uspehu prijatelja najviše zavidi najbolji prijatelj. To je ta glavna karakteristika jednog mediokriteta. Sujeta. Gordost. Pohlepa. Egoizam. Samoljublje. Sa druge strane, u današnjici sve je manje ljudi poput Mocarta, takvih genija i ljudskih veličina koji stvaraju dela koja traju vekovima. Ili ih ima ali ih preovladavajuća prosečnost, moderni Salijeriji današnjice, guše, sputavaju i ubijaju da ne bi došli do izražaja. U suprotnom na videlo bi isplovila ta surova istina, od koje ti malograđani uporno beže i koja ih užasava, koju ne žele prihvate i na sve načine pokušavaju da sakriju. Istina da su i oni samo jadni, mali, bedni, nesavršeni prosečni ljudi. To je i jedna od glavnih poruka filma: ljudska potreba i način funkcionisanja: uništavanje i satiranje boljih i vrednijih ljudi od sebe. Jer u suprotnom kako doći do izražaja?

Gledano iz perspektive prostora na kojima živimo, svakako da ćemo zaključiti da je to uništavanje i satiranje boljih i vrednijih od sebe jedna od glavnih karakternih osobina i našeg naroda. Sve to potvrđuje narodna poslovica „Dva loša ubiše Miloša“ koja je i dan danas prilično aktuelna. Ako mislite suprotno osvrnite se unazad 100 godina i pogledajte kog smo mi to sve to ubili ili proterali sa ovih prostora.

Ako za trenutak stanemo i pokušamo malo da razmislimo, imajući u vidu činjenice da vekovima unazad ljudska prosečnost uništava natprosečnost, postavlja se pitanje kuda nas to vodi kao ljudsku civilizaciju? Zar to nije okretanje točka evolucije unazad? Neće li to dovesti do dekadencije na svakom nivou? Ili se ta dekadencija odavno već dešava? Da nije tako ovim svetom i ovom civilizacijom ne bi vladali ONI koji sada vladaju, ONI sa prefiksom NAJ na početku reči koja ih karakteriše. Najpokvareniji, najprljaviji, najbogatiji, najnemilosrdniji, najokrutniji, najbeskrupulozniji, najprefriganiji, najbezličniji, najlicemerniji, najpodmićeniji, najlukaviji, najprevrtljiviji…

Nego da se vratim na film. Koja je glavna razlika između genija i mediokriteta i da li će mediokriteti uspeti u tom svom svetom „lovu na veštice“? Svakako da neće jer ta prosečnost ne može da shvati da se jedan veliki duh, velika ideja, veliko delo ne može uništiti fizičkom smrću njegovog tvorca. Dokaz za to je da Mocartova muzika i dan danas živi i dan danas sluša, što samo potvrđuje da je i Mocart još uvek živ. Danas, posle više od 2 veka, od njegove smrti, gotovo cela ljudska civilizicaija zna ko je bio Wolfgang Amadeus Mozart. Salijeri, ko to beše? Većina današnjih mediokriteta nikad i nije čula za Salijerija. To je i glavna poruka filma. Dela genija žive mnogo duže nego što fizički žive njihovi tvorci. Dela prosečnosti obično i sahrane svoje prosečne tvorce jer ih takvim i prikazuju, prosečnim, jadnim i malim. E to je ta razlika koju ti zlonamerni malograđani nikad neće moći da shvate baš zato što su ograničeni i nesavršeni.