GoriBore Gori

O GoriBoru sam hteo da pišem još mnogo ranije, ali jednostavno nikako nije bilo prilike. Ako proguglate malo po netu i pogledate top liste najboljih albuma objavljenih u 2012-toj godini na prostorima ex Yu, svakako da ćete na mnogim od njih videti ime GoriBor i njihov album »Evo je banja« . To je samo razlog više da o njima pišem.

Iskreni da budemo, duže vreme bio sam zabrinut za ovu našu muzičku scenu. I kada to kažem mislim na ovu takozvanu R’n’R scenu, alternativu turbofolku i kvazi popu. Ništa se bitno nije događalo na tom planu. Kolotačina. Stari bendovi su živeli od stare slave ako su uopšte i mogli da prežive na taj način. Novi bendovi jednostavno nisu mogli da isplove iz anonimnosti. O postavljanju standarda, originalnosti, uzdrmavanju učmale površine tog mrtvog mora, izazivanju bure, talasa, cunamija nije bilo potrebe da govorimo. To se dugi niz godina nije dogodilo na ovim našim prostorima. A underground scena, kao i underground bendovi, uopšte nisu ni postojali. I onda, iz tamo nekog Bora, u zaprćku sveta, na istoku Srbije, od Boga zaboravljenje, pojavio se tamo neki GoriBor.

Svakako da sam prvi put za GoriBor čuo od jedne blogerke iz Bora. U Boru sam ih prvi put i gledao uživo. I onda sam poslušao njihov album Hoću Kući iz 2005. godine i to je bilo dovoljno. Ne mogu da vam opišem osećaj dok sam slušao reči pesama „Dalajlama me se sećaš“, „Bass Cunami“, „Bez“, „St Bluz“, „Više se ne bojim“… Ostao sam bez teksta. A muzika, muzika ludilo. Kvalitetna i pomalo depresivna, ali ujeda za dušu, moralno šamara, udara pesnicu direkt u glavu, rovari po umu… Bio sam zatečen i neočekivano prijatno iznenađen. Pogotovo što je bend poreklom iz istočne Srbije u kojoj sam rođen i u kojoj i dalje živim.

Ako malo istražujete o GoriBoru videćete da ih porede sa Joy Division, The Doors, a mene su na prvo slušanje, po zvuku, podsetili na Massive Attack. Međutim, čemu ta poređenja? Oni su GoriBor, jedinstveni i originalni, a ovo poređenje sa svetskim velikim bendovima samo govori o njihovoj veličini i potencijalu. Svakako da im želim uspeh bendova sa kojima ih porede ali isto tako im i ne želim sudbinu koja je zadesila lidere ovih bendova (Jim Morrison, Ian Curtis).

Ono što ćete prvo primetiti kada krenete da slušate GoriBor su svakako tekstovi pesama. Takva brutalna iskrenost, istinitost i otvorenost se danas gotovo i ne sreće. ST, pesnik i vokal GoriBora, bez imalo ustručavanja, foliranja, licemrja i blama,  svojim pesmama nam govori Ko je i Šta je, šta misli i oseća. I to na jedan takav direktan, surov i bolan način. Jedna katarza koju ST doživljava i transformiše u stih.  A muzika, u skladu sa tekstovima, samo ih upotpunjuje i podiže na jedan viši nivo. Zapravo, muzika GoriBora je jedan krik generacije, vapaj za pomoć, potresna ispovest, upozorenje i opomena onima koji slušaju i osećaju… Ogoljena surova istina i realnost modifikovana u stih i zvuk. Baš zato je ta muzika tako i teška, depresivna… A ja nisam mogao da ostanem ravnodušan baš zato što sam i ja deo te generacije, deo te Srbije, deo onih koji pokušavaju pisanom reči da iskažu svoje misli, osećanja, strasti, požude, istine, strahove, paranoje…

Mnogi su muziku GoriBora klasifikovali u TripHop-Blues, što svakako jeste jedan čudan spoj ali isto tako i mnogo dobo zvuči, što GoriBor neminovno to potvrđuje.

Za kraj ovog teksta citiraću jednu od pesama GoriBora. Ali za koju da se odlučim kada svaka na svoj način ima svoju poruku i težinu? Odabrao sam onu zbog koje sam i počeo da slušam GoriBor. Prva koju sam čuo. Želim im još puno takvih i još boljih pesama.

 .

Dalajlama me se sećaš

 .

»… I kao da nikad nisam ništa shvatio
i kao da nikad nisam ništa platio
i kao da nikad nisam zgrčen plakao
kao da je Isus zbog dopa na krstu skapao
i kao da su knjige za paljenje
i kao da su reči samo za laganje
i kao da su ljudi samo za mučenje
a jutra za brutalno i mučno buđenje
i kao da nikad nisam osetio dobro
i kao da nikad nisam poželeo dobro
i kao da nikad nisam svoje srce dao
i kao da to nije razlog što sam živ ostao
i kao da sam ja zacenjen decu klao
Kobejnu prosvirao glavu
milione u gasnu komoru poslao
i kao da nikad nisam bio dete
i kao da mi niko nikad ništa nije praštao
i kao da nikad nisam maštao
i kao da pičku nikad nisam video
ili da gramofon nikad nisam imao
i kao da pola života pod sloganom
“Boli me kurac za sve” nisam proživeo

ali sad se samo pitam
ali sad se samo pitam
da li, da li me se sećaš ?…«