Trn u slepoočnici, metak u oku

Poezija.?! Mislim da ne postoji reč koja u sebi krije više mistike, nedokučtivosti, simbolike, skrivenih značenja, neizrečenih reči… POEZIJA. Oni koji je stvaraju to najbolje znaju. Oni koji je čitaju to svakako mora da znaju. A oni koji se usude da poeziju analiziraju, iznesu svoje mišljenje, daju svoj sud, su u najmanju ruku hrabri, da ne kažem ludi,  jer to je vrlo često mač sa dve oštrice iz razloga što se poeziji, koja se želi iskritikovati, treba posvetiti prilično vremena, truda i razmišljanja… Pre same analize i recenzije, poezija treba da se doživi, oseti, propati, odboluje… A to je i te kako težak poduhvat jer zahteva maksimalnu koncentraciju, pronicljivost, otvoren um, obrazovanost, načitanost, emocionalnost pa čak i talenat. Dekodiranje poezije je jedno imaginarno putovanje, ulazak u pesnikovu dušu, u pesnikov um i ako se pritom uspe da uhvati ritam bila u kojem je poezija i stvorena, doživljaj je nesvakidašnji… Jednom rečju otkrovenje. Samo nakon takvih otkrovenja moguće je dati svoj sud o nečijoj poeziji.

U subotu 12.11.2011. moja prijateljica i sugrađanka Tamara Lucić Dinić održala je promociju svoje prve knjige poezije »Trn u slepoočnici-metak u oku« u Caffe clubu »Cinema« i normalno je da sam bio. Takvi događaji u našem malom, nazovimo ga, gradu su senzacija jer su toliko retki da su ljudi gotovo zaboravili šta je to zapravo promocija knjige, ako su ikad to i znali.

 

Trn u slepoočnici-metak u oku

Tamara Lucić Dinić

.

Kao što rekoh poezija treba da se doživi, oseti, propati, odboluje a za to je potrebno vreme, adekvatan ambijent, posebno raspoloženje, koncentracija, veliko znanje i iskustvo…

Ono što je meni bilo čudno vezano za knjigu »Trn u slepoočnici-metak u oku«  je činjenica da se Tamara i ja poznajemo dugi niz godina, da to naše poznanstvo datira još iz perioda srednjoškloskih dana, a da ja ipak nisam imao pojma da ona piše poeziju sve do onog trenutka kada je knjiga gotovo bila pred objavljivanjem. Iz tog razloga ova knjiga je za mene jedno veliko otkrovenje. I slobodno mogu reći da sam ponosan baš zato što se autorka i ja poznajemo jošiz najlepših perioda naših života.

Knjiga počinje recenzijom našeg zajedničkog prijatelja S.S. Skale koji je i sam pesnik i koji i te kako dobro poznaje poeziju i odlično zna kako se zapravo radi recenzija poezije, što je ovom prilikom i učinio i samim tim mene stavio na još veće muke jer šta reći posle odlično napisane recenzije.

Tamara nas uvodi u svoju poeziju na najbolji mogući način, dvema pesmama. Pesmama o Aleksi i Eni. Pesmama koje su ujedno oda, posveta, poruka.  Esencija ljubavi, brige, emocije, roditeljske strepnje i straha pretočena u stih, u reč… Uhhhh, kako sam se naježio dok sam ih čitao… Što se mene tiče posle tih prvih stihova svrha i cilj knjige su ostvareni. Više nisam morao da čitam. Znao sam da je Tamara uspela i da je ova knjiga zapravo pun pogodak. Nisam morao, ali ipak nisam mogao ni stati…

   

Aleksi

Nema noći da se ne trgnem… spavaš li, dišeš li? Nema trena da ne pomislim da li na sigurnom si… Ljubim tvoje dečije ruke i brišem tvoje čiste suze i gledam uplašeno kako ti dušu obleću utvare… I zbog tebe svakim danom jača sam… u mom naručju ti niko nikad neće moći ništa, obećavam…

 

Eni

Ostati sam među hiljadama ljudi i ne čuti više nikad ni korak, ni šapat, ni osmeh, ni misao… i da te ustvari nije briga… odsanjaš život u trenu i setiš se da ništa nije tako bitno, tako čisto, tako milo, tako uplašeno kao njene okice koje te beskrajno vole bez ijednog pitanja, a ne znaju da život bih dala samo da nikad ne zasuze…

 

Pesnici. Čudan soj ljudi. Jedinstven. Svaki pesnik ima svoj ritual stvaranja. Namerno nisam napisao pisanja jer poezija nije puki čin pisanja. Stvaranje poezije je poput kreiranja novih univerzuma. Rađanja novog života. Jedan Božanski osećaj. Jedna Božanska moć. Moć stvaraoca.

U tom kreativnom procesu svaki umetnik ima neki svoj medijum koji mu omogućava da se uzdigne u te mistične duhovne sfere u kojima nastaje misao, ideja, stih… Tamarin medijum je svakako muzika. Posredstvom muzike i sopstvenih impresija, iskustva, emocija, strasti, strahova i ljubavi Tamara je stvorila svoju poeziju. Kao i svaka dobra poezija, da bi se doprelo do suštine potrebno je pronaći ključ. Ključ kojim se otključavaju i uklanjaju nevidljive prepreke koje nas sprečavaju da vidimo i shvatimo ono što je Tamara htela da kaže. Potrebno je dekodirati poeziju. Ja to svakako neću uraditi, ne zato što ne želim, nego zato što možda ne mogu to da učinim. Tamarina poezija je isuviše kompleksna. Svaka pesma zaslužuje da bude izanalizirana i dubokoumno sagledana. A iza svake izrečene, opevane reči kriju se one mnoge neizrečene, namerno prećutane, koje čekaju da ih čitalac pronađe i shvati suštinu.

Tamarin suprug, moj školski drug,  Dina uradio je korice knjige dok je Tamarina sestra Maja Lucić uradila ilustracije, što je samoj knjizi dalo još veću draž, neku novu dimenziju, drugačiji smisao i estetsku lepotu.

 Za kraj ove moje recenzije, poklanjam Tamari jednu pesmu koju sam ja satkao od njenih stihova a koju je ona, svesno ili nesvesno, sakrila od očiju neiskusnih, neukih i neposvećenih čitalaca. To je samo jedna od skrivenih pesama ove zbirke.  Ja sam jednu pronašao. Ostale ćete morati Vi sami… Dekodirajte Trn u slepoočnici-metak u oku, ako zapravo to možete…

 

Skrivena pesma

 

Bezbožni nam vraćaju osmehe,

jer suze božje odavno isplakasmo

postulati duše i jecaja kad tad dogore

a snovi ostaju u tami uplašeni od razuma,

preobrazili smo se i uobrazili da smo bitni

po okvirima razuma klice besa i ludila na strah zovu

bez povorke sahranjujemo svako svoju dobrotu

vremena je Bog dao na pretek ako se krećemo unazad…

I sad znam nema čuda bez sna, nema uspeha bez dna

a jedna reč je dovoljna… da se ponovo sagradi svet

samo ako se kaže na pravi način i u pravom trenutku!

 

 

 

 

23 thoughts on “Trn u slepoočnici, metak u oku

    1. Šunjo
      a kada se to još uobliči u knjigu, pa održi predivna promocija a odaziv bude izvan svih očekivanja…

  1. Fantastična stvar i jedino mi je žao što sam bio sprečen da događaju prisustvujem. Lepo si to opisao. Takođe, znam koliko truda je uloženo da bi knjiga doživela svetlost dana, svaka čast.

  2. Čestitam Tamari na knjizi
    iz prezentovanog mogu zaključiti da je u pitanju dobra poezija. To je sigurno čim se u njoj kriju ovako divne sakrivene pesme… Svaka čast…

  3. Ko zna još koliko skrivenih pesama ima, ali sigurna sam ne može ih svako pronaći.

    Posebno mi se dopadaju stihovi.

    “I sad znam nema čuda bez sna, nema uspeha bez dna

    a jedna reč je dovoljna… da se ponovo sagradi svet

    samo ako se kaže na pravi način i u pravom trenutku!”

    Prelepo.

    1. Violeta
      to su 2 stiha iz 2 pesme koja sam ja objedinio a Tamarina poezija ima toliko jakih stihova, toliko mudrosti da bukvalno mogu da se naprave pesme i pesma iz već postojećih pesama

  4. eXxx
    I ako mislim da znam, ne mogu a da se ne pitam: Odakle taj ČOVEK crpe toliki entuzijazam?

    Violeta
    Posle Tvog komentara bilo bi mi glupo da bilo šta napišem.

    1. Marko-Buki
      na početku svog blogovanja, pre nego što sam posato Exxx ja sam koristio pseudonim Reminder, čisto da znaš

  5. Nema čuda bez sna… i ono što sledi… fantastično!
    Poezija se piše iz srca, a takve emocije moraju biti božanske :)
    Čestitam na knjizi tvojoj prijateljici

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?

error: Content is protected !!