Nekad sam znao
neke ljude
i mislio sam
da i oni znaju mene
onda smo
prestali da se znamo
da ih sad sretnem
i pitam
zašto se više ne poznajemo
samo bi slegli ramenima
pod uslovom da imaju ramena
i na njima glave
jer je sve na ljudskom telu
povezano
možda bi pritom
i složili neku facu
kao da kažu
takav je život
ljudi se menjaju
svi su pukli
zemlja nam je ludnica
a ja sve to znam
i zbog toga volim
da ih se sećam
kao malih
uplašenih životinjica
iz vrtića
pre onog nepoznavanja
i ovog nepoznavanja.
Ivan Potić, rođen 1972. godine u Zaječaru. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Zaječaru, studirao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao 2001. godine. Radio honorarno na radiju i kao novinar, objavlјivao prozu i poeziju, učestvovao u kulturnom životu grada kao organizator izložbi. Pisao tekstove za kataloge likovnih umetnika ovog kraja. Jedan od osnivača Festivala alternativne kulture ,,Zalet“. Bavi se muzikom. Objavlјena dela: Vratolomije, 2003, To što je stvorilo čoveka, 2005, Još jednom o nevidlјivom, 2007, Netačni odgovori na pogrešna pitanja, 2009, Vilenjaci u živom blatu, 2010, Bilo bi lepo da praznina ima oblik, 2012, Vesele priče o tugovanju, 2013, Kvadrat na crnom kvadratu, 2015, Dnevnik neutešnog kosmonauta, 2016, Odgovor nošen vetrom – prevod Bob Dilanovih pesama, 2017 i Zlatni presek, 2018.