10 filmova o kontroli uma i ispiranju mozga

Kontrola uma i ispiranje mozga kod pojedinca ili mase je oduvek bio cilj bavljenja kako nauke tako i stremljena moćnika i vladajućih garnitura radi ostvarivanja što veće kontrole pa samim tim i moći. Kada ovladate nečijim mišljenjem ovladali ste njegovim bićem i telom. To više nije ljudsko biće već marioneta. Danas je to moguće ostvariti mnogo lakše i mnogo efikasnije nego u odnosu ne prethodne periode. Razvoj i ekspanzija tehnologije omogućila je da se ljudima manipuliše u velikoj meri, da im se putem masmedija, kreira i nameće mišljenje. A zar to nije kontrola uma i ispiranje mozga? O tajnim eksperimentima i projektima tajnih službi i određenih institucija i organizacija  koje se time bave nema potrebe da govorimo. Za jednog mediokriteta to je oduvek izgledalo kao naučna fantastika.
U sledećim redovima pozabavićemo se filmovima koji se bave temom ispiranja mozga i kontrole uma bilo pojedinca bilo čitave jedne populacije. Svakako da ih ima mnogo na tu temu. Ja ću se osvrnuti na deset po meni najboljih.

Paklena pomorandža (A Clockwork Orange, 1971)

Iako je film snimljen pre skoro pola veka i dan danas je vrlo aktuelan. Nije ga pregazilo vreme kao što jeste mnoge filmove. Naprotiv. Film još pleni i privlači pažnju, još izaziva stanje šoka i neverice. Međutim, možda je vreme da se napravi rimejk. Mnogi, znatno lošiji filmovi, su odavno rimejkovani, zašto onda ne bi bio rimejkovan i on? Ali ko bi se usudio da ga snimi nakon Kjubrika? Bilo bi to teško svetogrđe. Blasfemija filmske umetnosti. Težak izazov i iskušenje. Čak i za najpriznatije režisere.
Paklena pomorandža je snimljena na osnovu istoimenog romana Entoni Bardžisa i prikazuje i demistifikuje izopačenost, licemernost, brutalnost i zlo ne samo čoveka kao individue već i čoveka kao pripadnika kolektivizma, čoveka koji kao jedan mali zupčanik sa mnoštvom drugih malih zupčanika čini deo ogromnog mehanizma zvanog institucija, sistem, država… Film na jedan surov, eksplicitan i posve neobičan način kritikuje porodicu, vlast, državu, sistem, civilizaciju, kolektivizam i institucionalizam uopšte. Međutim, mnogo je filmova koji su prikazivali i pokušavali da prikažu dehumanizovane društvene poretke i sisteme vladavine, ali Kjubrik je otišao korak dalje. On je isuviše transparentno i vrlo uspešno uspeo da prenese svoju mračnu viziju i objasni postupke neophodne i nužne za ostvarenje potpune dehumanizacije jednog društva. Satiranje individualnosti, ispiranje mozga, lišavanje prava izbora i slobodne volje, eliminisanje nepoželjnog i štetnog ponašanja i postupaka, ubijanje poriva, grešnih i poročnih misli… Film možda malo podseća na Orvelovu „1984“ ali ipak to nije ista priča… Posmatrano iz jedne druge perspektive, Kjubrik posredstvom naracije glavnog aktera upotpunjene pokretnim slikama i klasičnom muzikom (Betovenovom 9 simfonijom) gledaoce „uvodi“ u um jednog prilično agresivnog, nasilnog, poročnog, izopačenog i krimnalogenog adoloscenta, samo sa namerom da bi im, u što većoj meri, prikazao i dočarao svet viđen njegovim očima.
Film koji je dugo godina po objavljivanju u mnogim zemljana bio zabranjen svakako da zaslužuje da bude pogledan ne samo jednom već mnogo puta. Kultni film!

Let iznad kukavičijeg gnezda (One Flew Over the Cuckoo’s Nest, 1975)

Let iznad kukavičijeg gnezda film je režisera Miloša Formana koji je snimljen na osnovu istoimenog romana Kena Kizija. To je jedini film koji je dobio Oskara iz svih pet glavnih kategorija. Radnja filma dešava se u duševnoj bolnici da ne kažem ludnici,  koja na jedan simboličan način predstavlja i simbolizuje moderno društvo u kojem živimo i objašnjava kako današnji moderni svet zapravo funkcioniše. Shodno tome pacijenti u njoj predstavljaju individue neuklopljene u sistem, teret društva, nepotrebne i nepoželjne jedinke ali i buntovnike protiv sistema i ustrojenog stanja stvari. Svi oni koji su nepoželjni, suvišni i nepotrebni, ali i oni koji prave probleme i predstavjaju opasnost, strpani su u ludnicu i proglašeni ludim. Medicinsko osoblje na čelu sa hladnokrvnom i nemilosrdnom glavnom medicinskom sestrom Rečed predstavlja branioce i čuvare tog sistema. Oni su verni psi čuvari koji jedino imaju za cilj da obezbede red i mir, pokornost i poslušnost, bez obzira na sve i po svaku cenu. Cilj opravdava svako sredstvo pa se shodno tome i postupa. Film se takođe bavi i problemom normalnosti i ludosti, postavljajući mnoga nezgodna pitanja koja establišment odbija da čuje a još manje da odgovori i odgovore prihvati kao moguću istinu: Da li je bolest društva zapravo uzrok bolesti pojedinca? Da li ima više ludaka u ludnicama ili izvan nje? Da li je lud onaj čovek koji primećuje bolest društva i koji pokušava da ukaže na tu bolest ili je bolestan onaj pojedinac koji se identifikovao sa tom masovnom umobolnošću? Da li se odstupanje od opšte prihvaćenog i ustrujenog ponašanja smatra nenormalnim i ko to određuje te norme?


Film je jedna kritika društva, pre svega američkog , koje je u tim vremenima bilo u vihorima ratnog bezumlja a koje je bilo prouzrokovano samom američkom ratno-hušačkom politikom, kao i dan danas inače. Takođe, film se bavi i temom nametanja tuđeg mišljenja i neotvorenosti i netolerancije prema drugačijim mišljenju od onog opšte prihvaćenog i poželjnog, bez obzira koliko ono ispravno, moralno i pravedno bilo. Metodi u cilju otklanjanja takvih mišljenja i stremljena zasnivali su se na različitim metodima počevši od kljukanja medikamentima do elektrošokova a sve da bi se u pojedincu ubio taj poriv ka nezavisnoti i neukalupljenosti u opšte prihvaćene norme a sve zarad uspotavljanja jednoumlja. Znači ubija se razum, svest, ispira se mozak. Od ljudi se prave zombiji, jer takvi su ljudi potrebni i poželjni. Takvi ljudi slušaju bez pogovora. Ne postavljaju pitanja. Ne bune se. Ponašaju se i postupaju kako se od njih očekuje. Izvanredna gluma Džeka Nikolsona u ulozi kriminalca Patrika MekMarfija koji umesto u zatvor zavšava u duševnoj bolesti kao i perfektna režija Miloša Formana načinila je ovaj film kultnim i aktuelnim i dan danas imajuću u vidu da je svet današnjice u mnogom većim ludilima nego ikada pre.

Otvori svoje oči – (Abre los ojos, 1997)

Film počinje tako što mladića budi alarm sata koji izgovara „Otvori svoje oči“. Muškarac se budi, ustaje, izlazi iz stana, seda u svoj auto i kreće da vozi. Međutim, grad kroz koji prolazi je pust, nema nigde nikog. Milionski grad a nigde niti jednog čoveka. Čovek zbunjen tom pojavom zaustavlja auto, izlazi iz auta, osvrće se oko sebe, gleda tu pustoš, zbunjen i unezveren kreće da trči pustim ulicama ogromnog grada. I onda se naglo budi probuđen zvonjavom istog tog alarma. „Otvori svoje oči“. „Otvori svoje oči“! Zapravo kad god se u filmu čuje ta rečenica „Otvori svoje oči“ dogodi se preokret o filmu. Glavi junak otvara svoje oči i događaji kreću da se nižu. U velikoj meri slični prethodnim događajima već viđenim u filmu, ali ipak različiti. Kao da postoji više verzija jednog događaja, poput snova, prepliću se, menjaju se i zbunjuju. U početku film deluje prilično jednostavno. Imamo par likova, njihovo druženje, upoznavanje mladića i devojke na žurci, njihovo  zaljubljivanje i nesrećan slučaj koji je sve to promenio. Ubrzo saznajemo da ono što gledamo predstavlja sećanje čoveka koji je u zatvoru i nosi masku. Kako se događaji koje on prepričava gomilaju i postaju prilično neralni, konfuzni i kontradiktorni cela priča postaje sve komplikovanija i  teža za razumevanje. U međuvremenu saznajemo zašto  protagonist filma nosi masku. Maska je tu da sakrije, od sebe i drugih, unakaženo lice, posledicu teške saobraćajne nesreće. Lice koje ga užasava. Lice kojeg se gadi. Lice koje nakon nesreće zapravo verno pokazuje kakva je on osoba. Grotesna i užasna. A sa svakim narednim „Otvori svoje oči“ stvar se još više komplikuje, ali i otkriva još jedan deo složene slagalice. Kao da glavni lik, bogataš sa maskom, koji nakon izrečenog „Otvori svoje oči“ otvara svoje oči i prekida san koji je do tog trenutka sanjao i odmah potom ulazi u sledeći san. I tako u nedogled dok se ne izgubi pojam o tome šta je stvarnost a šta san. Šta je istina a šta iluzija i zabluda. Priča se toliko komplikuje da u jednom trenutke nećemo znati šta se dešava. Pomislićemo da je glavni lik u najgorem paklu, da su ga obuzeli demoni ludila i da neće moći da se izvuče iz tog duhovnog pandemonijuma u kojem je zapao, ali do kraja filma se cela situacija raspliće uključujući u celu priču kriogenetiku[1] što film odvlači u naučnu fantastiku i potpuno neočekivan kraj. Svakako da film na jedan neobičan način prikazuje krizu identiteta, ludilo, samospoznaju, ali i igranje ljudskom psihom i umom. Film je tri godine kasnije rimejkovan. Američka verzija filma nazvana je Nebo vanile (Vanilla Sky, 2001) koja je u velikoj meri identična svom prethodniku, bez obzira što je budžet za amerkičku verziju filma bio mnogo veći. Brzo snimanje rimejka samo govori o samom kvalitetu ovog filma. Iako većina onih koji su pogledali oba filma daju prednost ovoj španskoj verziji ja preporučujem da pogledate oba filma radi što boljeg razumevanja cele priče.

Trumanov šou (The Truman Show, 1998)

Kada se pojavio Trumanov šou bio je film koji ostavlja bez daha. Nesvakidašnja tema koja će vas do samog kraja filma držati očima prekucanim za ekran ili platno. Mnogi koji su gledali film tada kada se i pojavio sigurno da nisu ni pretpostavljali da će se film posle izvesnog protoka godina velikim delom i obistiniti. Da je Trumanov šou samo najava jednog novog doba televizije i entertejmenta koje sve više uzima maha. Doba rijaliti programa. Kada se danas osvrnemo na život koji živimo shvatićemo da je sve više Trumanovih šouova. Okruženi smo rijaliti programima. Možda oni nisu na tom nivou grandioznosti i profesionalizma kakav je Trumanov šou, ali ih je svakim danom sve više. Za razliku od rijalitija koje gledamo i kojima smo bombardovani sa svih strana preko svih vrsta masmedija, u kojim mnoge anonimne spodobe sumnjivog morala, ograničehih shvatanja, primitivne i nekulturne pokušavaju da steknu popularnost, Trumanov šou je jedan malo drugačiji rijaliti projekat u kome postoji samo jedna zvezda, sam Truman, koji uopšte i nije svestan da je njegov život jedna beskonačna tv sapunica koja traje godinama unazad, još od njegovog rođenja, da sve što živi, vidi i oseća je zapravo laž, da njegov život i nije njegov život, da sve što misli, uradi, kaže ili namerava da uradi i kaže je izrežirano i namešteno. Film je zabavan ali i prikazuje jednu surovost modernog društva, u kojem se na jedan simboličan način prezentuje uništavanje individualizma i pojedinca a zarad lišavanje dosade i zabavljanja masovnog spektatorijuma, što na posletku ima za cilj ogroman profit korporacije čije je vlasništvo i sam Truman. Nesvakidašnji film koji treba pogledati.

Neminovno je pomenuti da je Džim Keri kao protagonist filma odglumio vrhunski, dokazujući svima da je talentovan glumac koji može da iunese i ozbiljne uloge a ne samo da se krevelji i pravi grimase i tako zasmejava milione. Zbog ovog filma ali i zbog Čoveka na mesecu (u kojem je takođe Kerijeva gluma izvanredna) koji se pojavio godinu dana kasnije, zavoleo sam Džim Kerija svom svojom dušom.

 Biti Džon Malkovič (Being John Malkovich, 1999)

Biti Džon Malkovič je film koji možda nije tako težak i mračan film kao tema kojom se na jedan indirektan i simboličan način bavi. Šta više zabavan je i opustiće vas. U pitanju je drama sa elementima komedije i fantazije koju je režirao Spajk Džounz po scenariju Čarlija Kaufmana. Radnja prati psihotičnog lutkara Krejga Švarca koji otkriva portal koji vodi u um poznatog holivudskog glumca Džona Malkoviča, te izaziva celi niz bizarnih peripetija kada razni drugi likovi krenu da zloupotrebljavaju portal radi raznih ličnih interesa, zarade i seksa. Glavne uloge tumače Džon Kjuzak, Kameron Dijaz, Ketrin Kiner i Džon Malkovič koji igra izmišljenu verziju samog sebe, i koji je, po sopstvenim rečima, bio „istovremeno oduševljen i užasnut kada su mu predložili ovu ulogu”. Film je naišao na izuzetno pozitivne reakcije kritičara i bio je nominovan za brojna prestižna priznanja od kojih je neka i osvojio. U ovom filmu specifično je to što se koncept ulaska u tuđi um prikazuje na jedan drugačiji nekonvencialan način. Zapravo, taj nekovencionalni pristup filmu svojstven je i za ostale Kaufmanove filmove. U filmu Biti Džon Malkovič akcenat se stavlja na viđenje sveta drugim očima, u ovom slučaju očima Džona Malkoviča, tj. kakav je osećaj biti u glavi i ulozi nekog drugog. Pa ako vas zanima kako je to biti ni manje ni više veliki Džon Malkovič ne preostaje vam ništa drugo nego da pogledate ovaj film ako već niste. Ili ako već jeste, da pogledate ponovo.

 Matriks (The Matriks, 1999)

Film Matriks je svojim pojavljivanjem napravio revoluciju ne samo među gledaocima već u čitavoj filmskoj industriji i pop kulturi. Nametnuo je nove trendove i nove standarde. Do tada nije bilo filmova snimljenih na taj način. Scena usporenog kretanja metka kroz vazduh i još mnoge druge fore bile su domaći zadatak za mnoge režisare i magove filmskih efekata. Kasnije su te fore koristili u mnogim filmovima. Međutim, ideja koja se provlači kroz film je ono što je pomerilo granice i nateralo sve one koje su film pogledali da se dobro zamisle u kom smeru to ide ljudska civilizacija. To je možda film koji sam najviše puta pogledao. Sigurno preko dvadeset puta. Samo na velikom platnu u bioskopu barem pet puta.
Plot[2]: Ljudska populacija živi u zabludi, matrici, programu. Ne vidi istinu i ne shvata šta se oko nje u stvari dešava. Izmanipulisana posredstvom superiornijih mašina, koje su sledeći karika u evoluciji, živi u ubeđenju da ova planeta i dalje pripada ljudima, da je na planeti Zemlji čovek i dalje na vrhu piramide opstanka. Međutim, stvarnost u kojoj žive je u stvari simulirana stvarnost. Opsena. Laž. Godina je 2199. a ljudi žive u ubeđenju da je 1999. godina.
Ideja po kojoj je sniman film nije nešto novo. Dovoljno je osvrnuti se na hinduizam i budizam i pojam Maja koji između ostalog naglašava da sve ono što vidimo i osećamo predstavlja svet opsene – iluziju. Da je istina nešto sasvim drugačije od onoga što vidimo i osećamo. Znači to je koncept, koji je star više hiljada godina. Filozofija i religija koje postoje i koje se primenjuju vekovima unazad. Ipak, u filmu je na najbolji mogući način spojeno drevno i moderno i prikazana moguća mračna budućnost ljudske civilzacije. Ne postoji veći stepen dominacije nad ljudskim umom nego što je prikazan u ovom filmu. Protiv tog simulakruma koje su stvorile mašine da bi kontrolisane i manipulisale ljude bori se mali broj ljudi, probuđenih i svesnih u kakvom svetu žive, grupa hakera predvođena Neom i Morfijusem. Da li će uspeti da pobede mašine i spasu čovečanstvo videčete u naredna dva nastavka filma.

Večni sjaj besprekornog uma (Eternal Sunshine of the Spotless Mind, 2004)

Još jedan film sa liste za koji je scenario napisao Kaufman a glavnu ulogu odigrao Džim Keri. Večni sjaj besprekornog uma jedno je od onih ostvarenja koje se posle odjavne špice gleda ponovo kako bi se pohvatali propušteni detalјi i kako bi se povezale sve zamršene niti kompleksne radnje koja levitira između jave i sna, realnog i naučno-fantastičnog, svesti i podsvesti. Nauka, koliko god u ovom slučaju bila fantastična, prepliće se sa poetskim, a u središtu svega je jedna tako opšta i jednostavna tema – raskid.[3] Džoel, u tumačenju Džima Kerija, saznaje da ga je naročitom medicinskom intervencijom njegova devojka bukvalno izbrisala iz sećanja. Ljut zbog ovog njenog gesta odluči da joj uzvrati istom merom. Lacuna Inc. institucija koja pruža ovu uslugu nije neka tehnološki napredna privatna kompanija ili tajna vladina agencija, već jedna skromna medicinska ordinacija. Nakon što proces brisanja počne, Džoel shvata da ne želi da izgubi sećanja na svoju disfunkcionalnu vezu sa Klementinom, koju fenomenalno glumi Kejt Vinslet. Većina filma se, dakle, odigrava u mentalnom prostoru glavnog junaka u kom on pokušava da sakrije Klementinu, da nekako dočeka jutro sa bar jednim sećanjem na nju. Racionalni kontinuitet sveta se ruši, a scene se smenjuju u somnambulnom vrtlogu slučajnih asocijativnih veza.

Mandžurijski kandidat (The Manchurian Candidate, 2004)

Mandžurijski kandidat iz 2004. godine je rimejk istoimenog filma iz 1962. godine koji je tih godina kada je snimljen i objavljen izazvao prilično pažnje, kontroverze i paranoje baš zato što se mogla povući paralela sa ubistvom Džona Kenedija koje se odigralo ubrzo po objavljivanju filma (1963. godine) i uvideti neke sličnosti između fikcije i stvarnosti.[4] Oba filma baziraju se na istoimenom romanu Ričarda Kondona objavljenog 1959. na osnovu kojeg je izraz „Mandžuriski kandidat“ počeo da se koristi kao izraz za „krticu“ odnosno „aganeta spavača“ koji je ubačen u organizaciju ili zajednicu sa ciljem špijuniranja, sabotaže i neke druge subverzivne aktivnosti koju on sam uopše nije svestan, odnosno za koju je „programiran” ispiranjem mozga, hipnozom i na slične načine..[5] 

Rimejk filma, koji ovom prilikom i preporučujem za gledanje, a koji je nastao 42 godine nakon objavljivanja prvog Mandžurijskog kandidata svesno i sa namerom tempiran je kada će biti objavljen i plasiran. Baš te 2004. godine, kada su se u Americi održavali predsednički izbori, a sve sa svrhom slanja indirektne poruke glasačima. Znači moguće spinovanje i medijska manipulacija. Zapravo film o tome i govori. O političkim mahinacijama, intrigama, urotama, kriminalnim aktivnostima koji podrazumevaju i ispiranje mozga, hipnozu i kontrolu uma… Kroz film nam se poručuje da niko nije nedodirljiv i da tih aktivnosti niko nije pošteđen, počevši od građana koji su samo male marionete preko odanih i požrtvovanih vojnika kojima je jedini cilj da budu mali pijuni koji se nemilosrdno žrtvuju kada se za to ukaže potreba a sve zarad nečijih viših ciljeva, moći i interesa, pa sve do samog državnog vrha i najvećih moćnika američke države. Odličan politički triler koji vredi pogledati.

Ostrvo (The island, 2005)

Radnja filma događa se u doglednoj budućnosti, negde na sredini 21. veka.  Život na planeti zemlji kakav danas živimo više nije moguć, jer stepen zagađenja to ne omogućava. Većina svetske populacije je nastradala. Iz tog razloga osnovana je izolovana prestižna tehološka kolonija sa svrhom očuvanja ljudske populacije koja je dovedena do ivice egziszencije. Mali broj preživelih ljudi živi u toj koloniji i vodi zdrav život po jasno ustrojenim pravilima i pod strogim nadzorom supervizora. Zdravstvene kontrole su redovne i detaljne. Aktivnosti članova kolonije su tačno određene, organizovane i uvek iste. Međutim, iako život na kontaminiranoj planeti zemlji više nije moguć, postoji jedno mesto, malo ostrvo na kojem je i dalje moguć život kakvom su ljudi oduvek težili. Raj na zemlji, maksimum hedonizma. Svež vazduh, predivne plaže i kupanje u okeanu. Zato članovi zajednice gaje velike nada da će posredstvom lutrije koja se redovno održava u koloniji osvojiti glavnu nagradu – odlazak na ostrvo gde će ostatak svog života provesti u raskošu i izobilju. Ta mogućnost odlaska na ostrvo omogućava im da lakše prebrode jednoličan strogo definisan i ustrojen život koji su prinuđeni da žive. Međutim, u celoj toj priči nešto ne štima i nije sve kao što izgleda. Zapravo, sve je to privid iza kojeg se krije surova istina koja je u potpunosti suprotna od ubeđenja u kojem članovi kolonije žive.
Film Ostrvo je akcioni naučno-fantastični film objavljen 2005. godine u kojem glavne uloge tumače Evan Mekgregor i Skarlet Johanson. Film prikazuje moguća dostignuća prestižne tehnologije koja će svojim korisnicima, omogućiti sve što požele pod uslovom da imaju dovoljno novca da to plate, počevši od kontrole uma, visokotehnoloških medicinskih usluga koje će u velikoj meri produžiti život, preko čuvanja i uzgajanja genetskog materijala do kloniranja… Svakako da su članovi pomenute kolonije bitna karika u lancu. Možda i najbitnija!

 Početak (Inception, 2010)

U ovom  izuzetno intrigantnom naučno fantastičnom blokbasteru Kristofera Nolana tehnologija je otišla napred još nekoliko velikih koraka za čovečanstvo, što uvežbanim i veštim profesionalcima omogućava da upadaju nepozvani u tuđe snove i tamo mažnjavaju raznorazne tajne. Kako to već biva, nekim majstorima od zanata ni to nije bilo dosta, pa su odlučili da naprave još jedan korak dalјe – ne samo da uspevaju da ulaze nekome u san, već mogu da u umu žrtve ostave i razne nove ideje…
Reći da je film kompleksan jednostavno nije dovolјno. Pravila Nolanovog sveta su komplikovana i uvrnuta, pa zahtevaju od gledaoca stalno ubrizgavanje relativno visokih doza koncentracije za vreme gledanja filma. To što nam Nolan, uprkos furioznom tempu, ipak uspeva da dostavi sve informacije neophodne za praćenje radnje, najpre možemo da zahvalimo njegovim brilijantnim pripovedačkim i režiserskim sposobnostima.
Početak nije uobičajeno hladan, sterilan naučno fantastični triler – svet koji film kreira je prosto neverovatan, ali i prožet celom lepezom lјudskih emocija. Ima tu mnogo više od par eksplozija i jurnjava automobilima…[6]
U filmu se na um pojedinca, na njegove misli i postupke utiče preko snova, dok spava i nije svestan dešavanja oko sebe, što na jedan Nolanovski način pomera granice između jave i sna simbolično nam govoreći da je film zapravo samo ekranizovani san koji je u konkretnom slučaju veoma kompleksan i zbunjujuć.

[1] Kriogenetika – zamrzavanje leša radi čuvanja u hibernaciji i njegovog odmrzavanja i oživljavanja nakon određenog broja godina kada će to razvojem tehnologije i medicine biti moguće i ostvarivo. Postoji tvrdnja da je prvi čovek koji je kriogenizovan Volt Dizni.
[2] Plot – zaplet u filmu
[3] Marijana Ristić – Večni sjaj besprekornog uma
[4] Izvor: blog.dnevnik.hr
[5] Izvor: Vikipedija: Mandžurijski kandidat
[6] Deo recenzije filma Početak  http://www.mtv.rs/recenzije/filmovi/pocetak

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com