Kada treba prestati sa blogovanjem?

Kao odgovor na ovo moje pitanje neko će postavi pitanje »Zašto uopšte prestajati sa blogovanjem?«. U narednim redovima trudiću se da odgovorim na oba pitanja.

Svako od blogera, pri pokretanju svog bloga, očigledno ima određene namere, ideje i zamisli. Neko celu priču shvata ozbiljnije i profesionalnije a neko kao čistu zajebanciju. Međutim, ulaskom u celu tu priču ne odvijaju se stvari baš onako kako se očekuje. Blog otpočinje sa svojom virtuelnom egzistencijom nezavisno od naših želja i ambicija.

Svako od blogera zna da blog zahteva kontinuitet. Sa druge strane blog zahteva i kvalitet. Neretko je da su ta dva zahteva u suprotnosti. Kontinuitet utiče na smanjenje kvaliteta tj kvalitet ne može biti u kontinuitetu. Ipak postoje par blogera koji su uspeli da pomire ta dva pojma i da im gotovo svaki, tekst bude kvalitetan.

Svaki bloger, ima svoje granice (okvire) mogućnosti, shvatanja, kreativnosti, nadarenosti… U zavisnosti od tih granica on je u mogućnosti da piše, stvara, utiče, privlači pažnju, bude originalan i zanimljiv… Međutim, postavlja se pitanje koliko često i kvalitetno i koliko vremenski dugo? Neminovo je da će, pre ili kasnije, nastupiti taj čas kada više nema ništa novo da se kaže i napiše. Neko će napisati 500 postova, neko 30, ali neizbežno će nastupiti momenat kada je sve već rečeno, kada je pokazano svo znanje, umeće i talenat. Svaki bloger će pre ili kasnije biti pročitan. Posle toga svako dalje blogovanje je samo degradiranje već stečenog renomea. Pričanje istih priča. Jednom rečju, ponavljanje.

Bloger treba shvatiti kada taj čas nastupi i to je pravi momenat kada se treba povući, ako ne za stalno, onda makar na jedan određeni vremenski period radi akumuliranja svežih ideja, dobijanja inspiracije, sticanja novih saznanja…  Da bi smo pojednostavili čitavu priču uzmimo za primer slučajeve par domaćih javnih ličnosti koje nisu znale kada treba da se povuku već su nastavile i pokušavale da žive od stare slave. Kusturica je svojim filmom »Podzemlje« dostigao svoj vrhunac. Tim filmom postavio je visoke standarde u svetu kinematografije. To niko ne spori. Međutim, sve što je snimio posle toga je samo njegov klasičan sunovrat. Njegov igrani film »Zavet« je totalno razočarenje. Ne samo zato što se ponavljao i koristio stare fore već zato što je i neuspešno pokušavao da kopira druge režisere, Jim Jarmuscha, Guy Ritchia… Sve deluje isuviše jadno, neukusno i već viđeno, više puta, u njegovim prethodnim filmovima. Međutim, njegov najveći pad dogodio se osnivanjem benda »No Smoking Orchestra« kada je zajedno sa dr Neletom uništio reputaciju legendarnog  »Zabranjenog pušenja« a time i domaćeg R’n’R-a.

Bora Đorđević (o njemu sam već pisao u svojoj muzičkoj retrospektivi #1) je trebalo da prestane sa snimanjem albuma još pre 15-tak godina. Rimovane pesme sad pevaju samo narodnjaci. Ponavljao se iz albuma u album tvrdeći da fura rock and roll ne shvatajući činjenicu da je protokom godina i R’n’R evoluirao, da više to više nije isti zvuk i da više ne prolaze fore stare 30 godina. Stari sjaj je bledeo.  A on konačno shvativši da od R’n’R nema ’leba, okrete se politici u kojoj je doživeo totalni fijasko i pritom sebe još više izblamirao.

Možda je malo neukusno da blogere poredim sa javnim ličnostima, ali to je zbog davanja šlagvorta celoj priči. Sa druge strane mnogi blogeri su se ufurali da su zapravo javne ličnosti tako da je prethodna rečenica možda i suvišna. Sve u svemu ljudi su ljudi bili oni javne ličnosti ili obični anonimusi. Pate od istih ili sličnih kompleksa. Imaju slične ili iste mane. Žive u istim ili sličnim zabludama. Uživaju u istim ili sličnim porocima. Ljudska nesavršenost i ograničensot im je zajednička. A poenta je jasna.

Na kraju, da se ne bi pogrešno razumeli, ovim postom ne apelujem na nikog da prestane sa blogovanjem. Blogovanje je lična stvar. Ali zar blog ne treba da prikaže i pokaže najbolje od najboljeg? Ponavljanje i vrćenje jedne te iste priče u krug je dosadno i nezanimljivo. Ako nemate da kažete (napišete) ništa novo, ako ste počeli da se ponavljate, ako postujete samo nekakve glupe sličice i video klipove koje treba da pokriju prazninu na blogu, ostvare kontinuitet i sakriju odraz vašeg muka,  onda je vreme da napravite pauzu. I zbog sebe ali i zbog nas.

24 Comments

  1. Pingback: Kada treba prestati sa blogovanjem ? | www.blogovnik.com

  2. Odlična analiza. Ali, blogerima i umetnicima različitih fela treba dodati i političare. Imajući u vidu da je politika svuda oko nas i sastavni je deo naših života, bez obzira da li to priznajemo ili ne. A da li političari znaju kada treba da prestanu da se bave politikom? Sudeći po mnogobrojnim domaćim (ali i stranim!) primerima ni oni nisu u stanju da prekinu u pravom trenutku. Uprkos tome što, neretko, imaju čitave timove savetnika. Slično je i sa umetnicima. Za razliku od njih, mi blogeri smo, ipak, nešto drugo. Mi samo soliramo. I pevamo svoj bluz, bez namere bitne…

    • Ž.R.Dragišić
      svakako da se ovaj tekst može odnositi i na političare a što se tiče nas blogera i našeg bluza, bitno je da primećujemo šta nam se dešava i da ta svoja zapažanja iznesemo u vidu postova. Možda će nekom koristiti. Možda će neko izvući neku pouku.

  3. Meni to dođe kao-jednom narkoman, zauvek narkoman-tako i ovo-jednom bloger zauvek bloger.
    Retko pišem u poslednje vreme još ređe čitam blogove, ali to ne znači da me jednom neće nešto spičiti i sve biti kao pre!

  4. Često razmišljam o tome. Argumentacija ti je i više nego na mjestu. Ali, što reče Zelena, kad imaš neku strast, onda..A s pisanjem je to posebno slučaj.

    E sad, šta može biti rješenje? Pauza, da, sigurno. Ali, da ne izmišljamo toplu vodu, nije loše vidjeti šta su the best of the best radili. Ja uvijek navodim Bouvijev primjer. On se mjenjao. Bukvalno i totalno. Da ne bi postao dosadan i isti-promjene. Uz sve rizike koje to nosi sa sobom.

    • Milko
      slažem se da je pisanje strast. I ne samo to. Za mene i potreba. A metamorfoza je nužna. Samo je kroz promene moguć napredak, bilo pojedinca bilo kolektivizma…

  5. Napokon je došlo leto tako da je pravo vreme za pauze, a onda od jeseni kreću nove priče, nove ideje. Inače sam protivnik brisanja blogova, pa makar pauza trajala i više meseci.

    • Char
      ti dobro znaš da sam jedan blog ugasio.Nakon tog gesta bilo mi je mnogo krivo što sam to uradio. Ubrzo sam pokrenuo eXperiment na wordpressu koji više ne koristim ali blog i dalje postoji. Sada sam exxxperiment.net
      Svakako da blogove ne treba gasiti jer blog samim pokretanjem otpočinje svoj virtuelni život i isti i dalje “egzistira” bez obzira što bloger nije aktivan. Ljudi čitaju, komentarišu, tvituju i šeruju sve ono što im se svidi i privuče pažnju a to mogu biti tekstovi i postovi sa bloga iz nekih ranijih perioda… Pretraživači su čudo. Oni i održavaju blogove u životu.

  6. Svaka pojava se rodi, pojavi, nastane

    traje, živi, pojavljuje se

    zatim nestaje, umire, crkava

    tako isto i blog.

    Glupo je oplakivati čoveka, životinju, čak i legendarnu priču

    više od jednoga bloga, znam da ćeš se složiti.

    • Prijatelju
      ovaj tekst mi odavno “stoji” u draftu. Čak sam i mislio da ga nikad ne objavim jer ko sam ja da bilo kome bilo šta pametujem, ali ipak sam ga objavio.
      Naš narod ima jednu izreku, “koga nema bez njega se može” a može i ova “sve je isto samo njega nema”

  7. Dosadi čovek sam sebi, a kamoli drugi… Nekad nedeljama ne mogu da pročitam ništa “sa ekrana”. Kao da mi ogadi monitor. Ima malo veze i sa tviterom – istreseš iz sebe taj neki početni impuls, pa te prodje želja…

    Ali ima tu one priče o “one hit wonder” izvodjačima koji snime “Na morskome plavom žalu” pa padnu u zaborav. Ili čuveno “prokletsvo drugog albuma” – prvi album pišeš 20-30 godina, a za drugi bi da ti se stvore pesme za jednu sezonu. Nema pametnog odgovora. Ne valja silovati stvar, ali ne valja ih ni pustiti tek tako. Ništa (kvalitetno) se ne dešava bez nekakve prinude. Jeste Bukovski rekao da je postao pisac da ne bi morao da ide svako jutro na posao, ali kad pogledaš hrpu smeća koje je napisao vidiš da nije baš sve vreme dokoličario. Pa na kraju – i ćorava koka…
    Samo je šteta što ne postoje neke blog-kompilacije gde bi sami autori prijavljivali “The very best of…” Gomila interesantnih postova spava negde zakopana. Uostalom, ovo je književnost jedan-na-jedan – važno je koliko utićeš na čitaoca, a ne na koliko čitaoca utičeš.

  8. Moje blogovanje je počelo pitanjem –
    ‘Kako ovo govance radi?’
    Operisana sam od kvaliteta, više vremena potrošim na traženje (‘kradenje’ :D ) fotke nego na pisanje teksta, a nijednu nisam tažila duže od 15 min. :)
    Nisam ja iz ove priče. Tražim se, ali se ne nalazim. Prema tome, dabome. :)

  9. Imam utisak da je blog kao blog pukao. Vlada manje interesovanje, manje se komentariše i manje se piše. I manje je blogera. Takav utisak stičem.

  10. Svako jednom dođe do Šud aj stej, or šud aj go… pitanja koje treba da odgovori samom sebi… kao i za sve u životu… Da li nastaviti sa ovim poslom, ovom partnerskom vezom, ovim druženjem? Ko to zna… i ne plaši se promena… Taj je faca ;)

  11. Neko ciljano pravi blog, nekome je ovo samo zabava :) Moj cilj je ostvaren – ja se zabavljam. Kako je vama… ne želim da znam :D

  12. Weblog je dnevnik i ne treba prestati sa pisanjem sve dok se misli vrte po glavi autora :-) Mislim da većina ljudi prestaje ili zato što izgube smisao, ili zato što im postane dosadno. Sa blogom je kao sa devojkom, postoje krize ali kad se prebrode bude još lepše!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com