Maska by Amarilis

Stigao prvi tekst na konkurs.

MASKA

by Amarilis

@

http://amarilisonline.com/

http://abc.amarilisonline.com/

Priče, priče, pričama nikad kraja, ima ih toliko mnogo, onih ispričanih, neispričanih, istinitih, fiktivnih, sanjanih, nedosanjanih.

Priče u stvari mogu biti i 100% bajke, mitovi bez ikakve veze sa istinom i stvarnošću. Ili je nama lakše da tako mislimo.

Ovo je jedna takva priča, mogla bi da vam kažem da su u osnovi ove priče neki prastari mitovi.

S druge strane – ko bi ga znao. Možda ima i istine u njoj? To ostavljam vama da prosudite.

Moje da ispričam priču.

Nekda davno, u vreme kosmičke zore, mlada i lepa i vesela – šta sad, da li da vam kažem boginja ili da upotrebim termin kosmički entitet ženskog roda ili entitetka, prosto nisam pametna – neka bude boginja (ne sviđa mi se tremin entitetka), otisnula sa stazama svoje sudbine. Plovila je tako kosmičkim bespućima, upoznavala, razgledala, učila. Posle izvesnog vremena, koje je gotovo nemerljivo po ljudskim kriterijumima, odlučila je naša junakinja, boginja, da je joj je dosta lutanja i smucanja, da je došlo vreme da se skrasi. Skrasi znači otelotvori.

Pogledala je dokle je stigla, na toj stazi svog tumaranja kroz kosmičke nedođije, osvrnula se  levo-desno i ugledala mali, smipatični sistemčić planeta oko jedne zvezde, ne preveliki (ipak je ona ženskog roda a i mlada je i neiskusna, dobro je biti odmeren, ne treba sebi praviti previše posla – sve su to misli, koje bi joj proletele kroz glavu, da je imala, glavu, naravno).

Ni mnogo hladno, ni mnogo vruće, taman kako treba, idelano mesto da se otelotvori, neka bude taj treći kamičak od zvezde.

– Jipiiii – zaletela sa naša junakinja, u momentu kada je donela odluku, pravac  u tu mrtvu  loptu nepovezanih elemenata.

Onako, mlada, lepa, poletna odmah je krenula na posao. Stvorila je vodu, mora, okeane i plesala , presrećna i zadovoljna svojim delom, po blistvoj površini vodenog plavetnila, stvorila je bilke, drveće, cveće, šume i otplesala je svoj božanski ples uz ćarlijanje zelenog lišća. Stvorila je insekte, ribe, sisare, stvorila je razne životinje.

Pošto je bila ženskog roda, rekosmo entitetka, ne ipak je lepše boginja, stvorila je i decu svoju, koja će živeti i uživati u njeom delu, pamtiti ga i čuvati. Stvorila je ljudski rod.

Bila je prezadovoljna tim ženama i muškarcima, koje je stvorila. Bili su tako nalik njoj, svojoj stvoriteljiki, živahni, veseli, razdragani, puni ljubavi i radosti. I odmah su zavoleli jedni druge, bilje i životinje, koje je bilo svuda oko njih. Zavoleli su i svoju boginju, dali su joj razna imena – Gea, Gaia, Kibela, boginja Danu, Magna Mater,  Hannahannah ili Nana (tako su je zvali na ovim našim prostorima, znali ste to zar ne).

Boginja zvana, Gea, Hannahannah, Nana, boginja je nina-nana legla da nana. Umorila se od tih silnih poslova, koje je obavila, a pošto je sada postojala, nije bila više samo  kosmički entitet, mogla je da se opusti, da pusti svoj narod da živi u tom raju, koji je stvorila svojim otelotvorenjam. Zaspala je.

Sad ide zaplet. Ako mislite da je Geino otelotvorenje prošlo nezapaženo, tu ste pogrešili. Mnogi entiteti su se otelotvorili širom kosmosa. Ali takva smaragdno-plava lepota, negde na ivici obzorja, tako nešto među entitetima nije bilo viđeno. Gotovo svi su bacili oko, da vide šta to mlada Gea radi. Zablesavili se načisto, dok su posmatrali njen ples po morskoj peni, njeno nadigravanje sa leptirićima i lastama, njen narod tako srećan i lep.

Čim je Gea-Nana zaspala, uglavnom svi su otišli svojim poslom, sem ponekih zaludnih kao što je entitet poznat po imenu Sirijus Oziris.

To je jedan mnogo gadan, muški entitet, ljubomoran, pakostan, užas jedan.  On je rešio da napravi neku zlobu, pakost Gei.

Uputio se u Gein raj, spustio se među ljude (rade to entiteti, čisto zabave radi) proboravio malo i smislio pakost. Uvek najviše boli, kad udariš na najmilije. A to je u slučaje Gea-Nane ljudski rod, čuvari njenog dela i imena. Smućkao je Sirijus Oziris svoju entitetsku pakost, čaroliju, kako hoćete i pustio je na ljudski rod (nešto u vezi neurotransmitera u mozgu, koliko mi je poznato). Gle čuda, Geini čuvari, ljudski rod se momentalno promenio. Izgled  lica  se promenio, oni sami su postali drugačiji. Zaboravili su ko su, ko ih je i zašto stvorio, zaboravili su da su stvoreni da vole svoju bogiinju, planetu Gea-Nanu i sve na njoj, da  vole druge i sebe.  Na lica im se navukla maska mržnje, zavisti, ljubomore.  I za tren Gein svet se promenio, lepota i ljubav su zaboravljeni. Sirijus Oziris je otišao svojim putem a ljudski rod sa maskama na svojim licima je napravio šta je napravio, tu već stupamo na polje istorije.

Prošlo je mnogo vremena, Gea-Nana se polako budi. Znate vi to, nije potrebno da vam ja kažem, trese se na sve strane. Nije to toliko strašno, koliko će biti strašno kada se naša boginja probudi, kada pogleda svojoj deci u lice  i ugleda maske mržnje na njihovim licima. E to će već biti strašno.

Šta da vam kažem na kraju. Imate ogledalo, pogledajte se. Ima li ljubavi na vašem licu ili će boginja i na vas biti besna? Da li je vreme da maske mržnje padnu, da ljubav prosvetli naša lica? Šta kažete?

 

11 Comments

  1. Hvala Amarilis
    što si rešila da probiješ led. Neću ostavljati nikakve komentare vezano za tekstove. Krajnji sud daću 03.11.

    Još jednom hvala ti na tekstu

  2. Kažem da si prva!
    Kažem da je maska o kojoj si pisala veoma vredna pažnje!
    Kažem da sam se pogledala u ogledalo.
    Kažem da u odrazu ne ugledah nikakve maske.
    Kažem da se nadam da je još mnogo onih koji je ne videše.

    I na kraju bih viknula, ako smem (zapuši uši :) )) BRAVO!

    Poklanjam ti ovu divnu muziku. Uživaj u lepotama plodova majke zemlje…

    ღღღ

  3. Usamljenost je još jedna maska mržnje koja sigurno rastužiti boginju.. biće tužna zbog naše slabosti, besna sigurno !
    Danas sam napisala – ” Umorna sam …

    Umorna sam od ljudi i njihovih pričao, od onih koji svoje probleme iznose i ostavljaju ih u prostoru oko mene.Oni dođu…ostave ih…i odu…Oni nikad ne pitaju..Kako si?..

    Ponekad imam osećaj da ovaj osmjeh tako bezrazložno stoji na mom licu…A oni mi zavide na njemu.Oni dođu …po moj osmjeh…

    …A ja …ja sam umorna…i znam da je ovo prolazno stanje moga uma,moga tela…Znam ,jer sve je prolazno…”
    Ako sam u pravu, proćiće i ovaj bal pod maskama !

  4. Pingback: 3.11. | eXperiment

  5. Pingback: Maska by Amarilis | www.blogovnik.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com