Da li smo siromašni ?

Razlog za pisanje ovog teksta inicirao je moj stariji sin postavljanjem jednog prostog i veoma mučnog pitanja: »Tata da li smo mi siromašni ?« Ko zna o čemu su razgovarali u školi kada mi je postavio takvo pitanje.

Imao sam osećaj kao da me je neko udario maljem u glavu. Nisam znao šta da mu odgovorim. Možda mi je bilo teško da priznam. Možda me je bilo sramota. Charolija je o tome pisala na svom blogu. Ja se samo nadovezujem na celu tu priču. Krenuo sam sa analizom da bih dobio odgovor na postavljeno pitanje kao da već nisam znao odgovor.

Prezentiranim podacima mora se  pristupiti sa dozom skepticizma, jer ipak su to podaci za javnost, malo doterani i našminkani, ali, i kao takvi, oslikavaju pravo stanje u Srbiji.

U Srbiji danas živi oko 7.334.777 stanovnika od toga je oko 1.857.291 zaposlenih, 750.000 nezaposlenih i oko 1.600.313 penzionera. Gde se još zagubi 3.127.173 ljudi, nemam pojma. Da kažemo da veliki broj njih otpada na decu (maloletnike), ali taj podatak nisam uspeo da pronađem ? Koliko danas ima dece u Srbiji ? Sigurno je podatak poražavajuć pa ga zato i nema na internetu.

U Službenom glasniku RS broj 4/2010 objavljen je podatak o prosečnim godišnjim primanjima zaposlenih u Srbiji za 2009. godinu. Po tim podacima prosečna godišnja bruto plata u Srbiji je 529.764 dinara (5.298 €) odnosno oko 380.796 dinara (3.808 €) neto godišnja plata. Kada se sve to prerečuna na mesečnom nivou ispada da je prosečna mesečna bruto plata 442€, odnosno 317€ neto plata.   317 € !!!  Kako li su to izračunali da mi je znati. I mislim da prilikom izračunavanja proseka plata ne treba da uračunavaju onaj mali broj povlašćenih što imaju milionske iznose u primanjima (njih je manje od 0.5%). Oni i nisu deo naroda. I samo kvare prosek. A pitanje je da li  taj prosek obuhvata neisplaćena primanja mnogih radnika, plate koje nisu isplaćene mesecima unazad, zbog čega oni sada i štrajkuju. U tom slučaju bi sabiranje trebalo da bude sa minusom, ali hajde da im poverujemo pa da računamo sa tim navodim preuveličanim prosekom.

Prosečna mesečna neto penzija je 22.000 dinara (220 €) i tu je donekle slična situacija kao i sa platama, ali neka bude tako.

Pa da krenemo da računamo, kao mala deca, da vidimo nismo li zaboravili da sabiramo, oduzimamo, delimo i množimo. Računaćemo u evrima mnogo je lakše. 1€ = 100 dinara.

1.857.291 zapošljenih mesečno ostvaruje bruto zaradu oko 820.922.622 € tj neto zaradu 588.761.247 eura, odnosno država, ili ko već, od tih para uzme oko 232.161.375 € na ime raznoraznih poreza i dažbina (bruto-neto).

Mesečni iznos svih penzija iznosi: 1.600.313 * 220 €  = 352.068.860 €.

Znači od poreza koji se naplati od svih zaposlenih ne mogu da se pokriju ni penzije. Neću da zalazim u procente zaposlenih koji privređuju i koji ne privređuju jer tek to je poražavajuća činjenica, mada je i taj podatak objavljen u pomenutom službenom glasniku.  Ovo sam naveo samo da se vidi koje su pare u obrtu.

Međutim, mi ćemo se baviti malim računicama nas pojedinaca, jer, iskreno rečeno, baš me briga za te procente. Bitno mi je koliko ću  da primim para  i kako mogu da preživim sa tom sićom. Pa da vidimo:

Da kažemo da imam prosečnu platu od  317 € mesečno. U porodici radim samo ja, žena nezapošljena, dvoje dece pride. I mi treba da preživimo sa tih 317 €. Nekako  bi progurali da ne mora da plaćamo dažbine: struja 50 € + komunalije 30 € + fiksni telefon i internet 30 € + mobilni telefoni 30 € + kablovska 15 € + obdanište 20 €, znači 175 eura mesečno ode nazad državi. Znači moja plata nije 317 eura nego 142 eura mesečno. Nas četvoro treba da preživimo sa tih 142 eura. Kad se to podeli na četri dela ispada da svako od nas može da potroši 36 € po osobi za mesec dana odnosno 1.2 € dnevno. Šta ja mogu da kupim za 120 dinara dnevno kad cene konstantno skaču ? Paklu cigareta ili jedan hamburger ili burek i jogurt ili milka čokoladu ili 2 litra mleka ili 1.5 kg banana ili 2 litra piva ili konopče (ma nema ni za konopče) … A gde je kredit koji otplaćujem svaki mesec + 90 €, gde je gorivo za auto + 30 €  minimum, gde je porez za zemljište i ostali nameti ? Ja stvarno ne znam kako preživljavamo, ali kad čujem da ima i ljudi koji su u goroj situaciji prosto me hvata jeza i nameće mi se pitanje: Šta će biti sa nama ?

Pa kao što je meni moj sin postavio pitanje, tako ću ja da postavim pitanje našim vladarima: »Kako ste sve to sračunali ? Kako vas nije sramota da spominejte  privredni razvoj i ostala sranja kad je narod na ivici egzistencije ?  Šta blebećete vi ? Da li ste pri zdravom razumu ?«

Nisu nas dokusurili ni Turci, ni Nemci, ni Nato, ali zato ćete VI da nam jebete kevu. Kad pomremo od gladi možete ’ladno zemlju da prodate Kinezima i Šiptarima i da napunite lepo svoje džepove po ko zna koji put. Možda vam je to i plan majke vam ga sračunate.

Da li smo siromašni ? Ne znam. Moraću da pogledam neku statistiku.

31 Comments

  1. Strašno je ovo što Zelena kaže, jer prosečno siromašni ne mogu da se računaju u one načisto siromašne, razumemo se. Oni u siromašne računaju one koji imaju uslove da traže socijalnu pomoć, a da bi u ovoj našoj zemlji neko došao do socijalne pomoći bukvalno mora ništa da nema, a kakva je tek papirologija to ne mogu ni da zamislim. Sve su smislili tako da oni koji jesu siromašni ne mogu da se žale, jer ima mnogo siromašnijih, tako da ta njihova statistika nema veze sa vezom. Kako zinu lažu.

    Pita me jedna prijateljica na skype-u, “…crna ženo, a od čega vi u stvari živite?” i ja se zaprepastim kao da me je ne znam šta pitala, moj odgovor je da nemam pojma i dodajem na ovo tvoje da smo siromašni kao i većina.

    • Charolija
      nikad sebe nisam smatrao siromahom. Uvek smo bili tzv “zlatna sredina”. Međutim, u našoj državi nema više zlatne sredine. Samo truli bogataši, ljudi na ivici siromaštva i jadna sirotinja. Ja sam na ivici siromaštva, hteo to da priznam ili ne :(

  2. Nemoj da gledaš statistiku koja je po definiciji tačan zbir netačnih podataka. Ona ti neće reči ništa, kao što ti niko i ništa ne može odgovoriti ni na jedno pitanje u tvom blogu. To je ono najgore. Svi ćemo se složiti sa tobom, svi ćemo klimnuti glavom, ali pomoći nema. Zašto? Zato što mi nemamo instrumenata za bio kakvu promenu, a oni koje smo birali to ne žele. Da stvar bude gora, na vidiku nema ni jedne snage koja bi brod koji tone mogla bar da nasuče. ZAto, za godinu ili dve, okreni ovaj blog, pa napravi ponovo “statistiku” i znaćeš kuda se krećemo… ako se u međuvremenu ne podavimo svi…

  3. što se tiče socijalne pomoći sramota me je uvek bilo i pomisliti na nju, a kamoli tražiti. Pojela sam i to govno i ove godine ipak otišla odnosno poslala supruga po sve te “potrebne” papire. Zaključak, ne možemo ostvariti ni to naše “pravo” a evo samo jedan banalan razlog. Živimo kao podstanari, naša gazdarica ne želi potpisati da nas je primila na stan, a mesto boravka je potrebno. To je samo jedna sitnica, o drugima i da ne govorim. Naravno šta smo mogli drugo nego odustati.
    Pored svega dobro je kad se ima šta i raspodeliti pa makar to bilo i tih 1,2 evra dnevno. Šta kad se nema ni toliko? Kad se živi od proleća do proleća. Kad te zimi teraju da prespavaš kao medved jer tada nema načina da zaradiš. Ili da se preselim u Beograd i da ćekam da padne sneg, pa da nas Grad angažuje na čišćenju…..kako bi zimu nekako progurali.
    Ali možemo mi još izdržati, naučeni smo.

  4. Ju, vidi ovo, pa kod direktora republickog zavoda sam dobio 10-tku. :D
    A moram da priznam da je Teorija Verovatnoce i Statistika bio jedan od ispita koji se vrlo tesko polagao. Al, sta znam meni su matematicki predmeti uvek isli od ruke, voleo sam uvek nesto da racunam, proracunam…

    A tvoj proracun je malo los, ali necu da te kritikujem sad ovde pred ljudima :D
    heheheh, salim se. E na pitanje, da li smo siromasni – cuj siromasni! Nije bre sve u parama, (ja cu ko Pantic iz Tesne Koze):

    Pare, evo vam pare.
    Jebale vas Pare…

    Parola: Nije sve u parama, ima nesto i u zlatnim polugama ;)

  5. Naravno da sam siromasna. Radim tri posla i to veoma ozbiljna, za koje treba snage, koncentracije, volje…sto znaci u proseku po ceo dan. Necu da spominjem situacije kada pritisnu rokovi pa na odmor i spavanje ni ne pomisljam. Veoma cesto osvanem radeci jedan, prilegnem malo, pozovem u pomoc hladan tus, sminku i litar kafe pa odem na redovni posao gde itekako moram da budem pribrana i brza. Jos uvek mogu. Koliko siromasna cu biti posle, kada se skljokam, videcu? Ako ne crknem dotle.

  6. Kao što već neko reče, kada dobro pogledam oko sebe vidim da ima mnogo bogatijih, ali takođe vidim i one mnogo siromašnije…pa ćutim i samo molim Boga da budemo zdravi, jer kuku i naopako ako se na sva ova sranja još i razboliš :(

  7. Pa ne znam, nikada nisam mislila da sam siromašna jer nikad nisam imala neke ne znam kakve prohteve. Što imam, imam,što nemam…šta da se radi. Pa navikla sam da prosipam iz šupljeg u prazan džep još od vremena studiranja.
    Inače, uvek se tešim kad čitam kako su živeli naši preci, kad vidim da su naše bake pravile kolače samo za slave i praznike, da su deca nasleđivala stvari, ili su im one šile, da su retko kad negde putovali… kad vidim da su mnogo manje imali a bili dosta srećniji nego mi, prosto se nateram da ne budem razmažena… A to da su nam demokrate zapržile čorbu, slažem se naravno

  8. Sjetim se samo ratnog perioda i 4 godine bez ičega i ćutim.
    Bacamo i rasipamo na sve strane, poznajem masu ljudi koji ne žele da rade- a samo se žale kako nemaju, a ono vrijeme “super mi je na poslu- ne radim ništa” je prošlo.
    Što se statistika tiče: tačan zbir netačnih podataka…

    • Dolly
      potpuno si u pravu. A što se tiče ratova i tih teških perioda u našim životima, tada sam još uvek bio momak, brinuo sam samo o sebi, tako da mi sve nije delovalo tako strašno. Sada kada moram da brinem o još dva mala deteta sve mnogo strašnije doživljavam.

  9. Exxx, ja ću ovako lepo da ti priznam: kada videh sve ove cifre onako iz daljeg kod tebe, pripala mi muka i nije mi se dalo čitati :mrgreen: Ovih sam dana od jutra do mraka u ciframa, sve u cilju da završimo neki račun ;) Da li smo siromašni? Onoliko koliko to osećamo. Ja – nisam. Da li kod Charolije ili negde drugde, ali došli smo do zaključka da su siromašni oni koji žele mnogo. Mi težimo samo normalnom i prosečnom životu. Za sada ga imamo. Ne mogu da gledam cifre. Svakodnevno se borim sa koleginicama kada kukaju za platu, a nisu ni svesni onih ispod njih. No, oni koji imaju uvek najviše kukaju. Nije dobro porediti se sa lošijima, ne vodi napretku ali poredjenje sa onima na vrhu samo donosi nerviranje. Neću da se nerviram zbog njih.

    • Sanja
      u mojoj priči “buđenje” piše da su bogati ona kojima treba malo, a ovaj post sam napisao ne da bih kukao već da bih te naglasio da su te statisteke čista laž i glupost ;)

  10. Evo i penzionerke! Sa 35 godina radnog staža, zaslužila sam bogovsku penziju. Ona iznosi 14400 dinara, podeljeno u dve ture. U prvoj turi mi skinu kredit 4500 dinara. Znači, ima da se bahatimo, ćerka i ja sa sve ukupno 9500 dinara mesečno. Ju, zaboravih da kažem, da režijske troškove nisam platila od avgusta, oko 35000 dinara, porez za stan oko 3500, školarinu ćerkinu 16000 dinara, lekara 4500 dinara, hoćeš još? Nemoj više da ti nabrajam, sramota me je! Jedino što, od onih 9500 platim struju, da ne bismo ostali u mraku! E, sada, dolazi onaj period sudjenja, prinudne naplate, isključivanja telefona (baš su mi da danas isključili), internet uplaćujem zato što ćerki JAKO treba u vezi sa fakultetom.

    Eto, tako danas živi prosečan penzioner! Da, želim da radim, ubih se tražeći nešto za sebe, šijuckam komšijama, ćerka odradi po koji kozmetički tretman, ali, to je sve kap u ovoj bedari!

    Ne, nema ko da nam pomogne. Svi oni, kojima smo nekada pomagali i šakom i kapom, nestali su, bez traga, zbog dugova, koje nikada nisu vratili! To je, tipična, slika Srbina!

  11. Pingback: #pratipetak #followfriday « Uspesi, padovi i život uopšte

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com