Zvonjava alarma. Teško buđenje. Još teže ustajanje. Umivanje. Pranje zuba. Kuvanje kafe i prva jutranja pljuga. Čitanje sumornih vesti koje su društvene mreže servirale specijalno za vas shodno afinitetima vašeg digitalnog profila. Još jednom postajete svesni gde živite i nije vam više ni do čega. Nemaština, besparica, beda, korpucija, kriminal, primitivizam… Egzistencija dovedena u pitanje. Kriza na svim nivoima. Truljenje i raspadanje gde god da pogledate. A vaše rođeno telo sve više otkazuje poslušnost. Kako starite i bolest u vama sve više sazreva. Žiga vas nešto u predelu stomaka. Leđa od bolova otkidaju. Glava od migrene raspada. Popijate jutarnju dozu medikamenata. Puna šaka lekova da vam bude bolje, da uklonite bol, dovedete šećer, holesterol i pritisak u normalu i srce ritmičnije da bije u grudima. A paranoja i histerija su već počele da vas opsedaju. Beznađe raste brzinom svetlosti. Ne vidite ništa svetlo. Mrak, pesimizam i depresija zaposednuli su vas od sabajle. I onda, u toj tišini, koju donosi cik zore, od spolja čujete cvrkut ptica, ono što usled duge zime niste čuli mesecima unazad i vama napokon sviće to novo jutro. Odjednom dobijate nadu, volju i snagu da gurate napred. Postajete svesni da dolaze neka lepša vremena, makar kalendarski, i onda vam je nekako lakše… I tako sve do narednog jutra… Kada ćete sa novim buđenjem ponovo postati svesni gde i kako živite i kada ćete, po ko zna koji put, kao davljenik tragati za slamkom spasa koja će vam pružiti dovoljno razloga da progurate još jedan dan, da u protivnom sebi ne prosvirate metak kroz glavu.
