Kecmanovićev i Stojiljkovićev zajednički roman „Kainov ožiljak“ pročitao sam nakon što sam odgledao seriju „Senke nad Balkanom“ za koju su scenario pisali i njih dvojica. Serija je ostavila prilično jak uticaj na mene zato sam i krenuo sa čitanjem „Kainovog ožiljka“. Iako sam od oba autora pročitao njihove ranije romane (Top je bio vreo, Konstantinovo raskršće, Duge noći crne zastave) i u neku ruku znao kojeg su kalibra pisci, „Kainov ožiljak“ me je ipak iznenadio . Lako se čita. Pitak je. Zanimljiv.
Radnja romana dešava se u Berlinu pred sam početak Drugog svetskog rata i prati dešavanja i događaje našeg nobelovca Ive Andrića koji je tamo boravio u svojstvu ambasadora Jugoslavije.
U središtu same priče, u tom kovitlacu koji se polakao zahuktavao nad celom Evropom, ratu koji će odneti milione života, je jedna knjiga pesama pod nazivom „Kainov ožiljak“ koju Ivo Andrić slučajno pronalazi, a koju igrom slučaja plamen nacističkih lomača nije zauvek uništio. On zaintrigiran tom knjigom kreće da se raspituje za autora knjige austrijskog nacistu poreklom iz Bosne za koga se smatra da je stradao u Noći dugih noževa, što ga dovodi u neke neprijatne i opasne situacije.
Roman je napisan u formi trilera i predstavlja spoj istorije i fikcije, opisuje sam početak Drugog svetskog rata, potpisivanje Trojnog pakta od strane Kraljevine Jugoslavije, vojni udar koji je nastao kao posledica potpisivanja pakta i bobmbardovanje Beograda 1941. godine koje je izvršeno kao odgovor Nemačke na poništavanje potpisanog protokla o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.
Što se tiče istorijskih činjenica, roman vam neće doneti neko otkrovenje. Uglavnom su to neke opšte poznate stvari, ali način na koji je sve to zaplateno i ispričano je ono što ovaj roman čini jakim.
U romanu se neminovno spominju i obrađuju i istorijske ličnosti kao što su Adolf Hitler, Hajnrih Himler, Vladimir Vauhnik ali ima i izmišljenih likova nad kojima se i gradi sama konstrukcija romana.
Svakako da je pored Ive Andrića kao glavnog lika u romanu najzastupljeniji Albreht Ditrih koji je negativni lik u knjizi, jedan totalni antipod našem nobelovcu. Novinar bosanskog porekla koji radi za Gestapo.
Zanimljivo je spomenuti da je u romanu izneta teza da je Ivo Andrić baš dok je boravio u Berlinu dobio inspiraciju za pisanje „Proklete avlije“ koju je objavio petnaest godina kasnije i da je glavni negativni lik u „Prokletoj avliji“ upravnik zatvora Karađoz kreiran baš po Ditrihu.
Može se još dosta toga reći o romanu, ali ja ne bih da otkrivam previše da ne bih na taj način umanjio draž čitanja. Kraj romana je ono što me je oduševilo. Da kraj nije takav kakav jeste, ovaj roman možda i ne bih preporučio za čitanje. Ipak, sam kraj romana naterao me je na razmišljanje i da čitavu priču sagledam iz drugog ugla što će me neminovno naterati da ga pročitam još jednom da bi na taj način što dublje prodro u sam roman i shvatio ono što su pisci hteli da nam poruče.
Mislim da je to dovoljna preporuka za čitanje, jer ipak je ovaj roman omaž našem najvećem piscu Ivi Andriću. Evo, ja, čim sam pročitao „Kainov ožiljak“ krenuh sa ponovnim čitanjem „Proklete avlije“. Morao sam ponovo da je pročitam. „Kainov ožiljak“ me je na to primorao.
