U jednom romanu Milan Kundera naziva pitanje mostom razumevanja koji se pruža od čoveka prema čoveku. To poređenje deluje u oba smera. Pitanje je nalik na most, a most nalik na pitanje koje čovek upućuje vremenu i prostoru – šta je na drugoj strani? Samo, ima mostova koji više liče na odgovore.
Kad mi je bilo dvanaest godina, svakog dana sedao sam na bicikl i vozio se drumom do kanala koji su nekada izgradili zatvorenici iz gulaga. Došavši do kanala, drum ga je preskakao pretvarajući se u most koji su držala dva metalna svoda – most je bio nalik na luk okrenut tetivom naniže.Ispod njega pružala se traka žutog rečnog peska koja je i predstavljala moj cilj. Od peska sam gradio kuće, koje bi se srušile svaki put kada bi prošao rečni parobrod ili veliki šlep. Satima ležeći na pesku, posmatrao sam odblesak sunca u staklima s one strane kanala, daleke tarabe, prašnjavo zelenilo voćnaka. Čudno, ali nikada nisam prešao preko tog mosta, iako bih to nekad poželeo.
Posle petnaest godina ponovo sam se obreo na ovom drumu, i ponovo na biciklu. Setio sam se mosta koji sam nekada hteo da pređem. Pomisao da ću to sada učiniti ispunila me je neočekivanom radošću. Shvatio sam: učinivši to preći ću granicu između sadašnjeg sebe i nekadašnjeg sebe, a to će značiti da smo taj dečak i ja jedan te isti čovek. I to bi bio pravi pravcati alhemijski čin. Unapred uživajući, polako sam krenuo. Kada sam već gotovo stigao do cilja, zapazio sam nešto neobično: drum se širio i odlazio udesno od mesta gde je ranije ležao. A onda sam ugledao novi betonski most po kojem je sada išao. Stari je stajao stotinak metara ulevo – nije se promenio, samo su delovi puta ispred njega bili porušeni i sa obeju strana obrušavao se u prazninu. Bio je to dobar odgovor.
Ali ja slutim da reka Leta nisu one vode u koje stupamo posle smrti, nego je to reka preko koje se prebacujemo za života. Most nam je pod nogama. Samo, postoje li obale? Granicu od koje idem ja ne pamtim. Granicu kojoj se primičem – ne vidim. Može li se govoriti da odnekud dolazim i da nekud idem? Pa ipak, teši me sličnost života sa šetnjom po mostu kojim sam se kolebao da pređem. U suštini, mislim se ponekad, pa ja u životu nisam ni činio ništa drugo, samo sam koracima premeravao taj odsečak puta koji lebdi u praznini – most koji sam tako hteo da pređem…
Priča iz zbirke priča Kristalni Svet – Viktor Peljevina.
Neka ova kratka priča bude preporuka za ovu knjigu ali i ostala književna dela ovog ruskog pisca. Za detaljnije o Viktoru Peljevinu i njegovom stvaralaštvu možete pogledati na zvaničnom sajtu.
