Opšte je poznato da vlada kriza ideja. Godinama unazad. Sve je manje novih ideja. Uglavnom su u pitanju manje-više uspešni pokušaji, razne varijacije već viđenog i već poznatog. Pojavi se tu i tamo neka inovativna zamisao, ali sve ređe. Izgleda da je došlo do iscrpljenja ljudskog potencijala pa smo prinuđeni na jedno uzastopno ponavljanje i kopiranje.
Baš iz tog razloga sve češće se pribegavaju metode zloupotrebe tuđih ideja. I kada to kažem ne mislim na jednostavnu krađu ili zloupotrebu autorskog dela, zaštićene intelektualne svojine ili know-how-a. Za tako nešto postoji pravna regulativa kojom se to pravo brani. Mislim na organizovane radnje kojima se legalno i zakonski koriste tuđe ideje za male pare ili potpuno besplatno.
Pa kako se legalno i zakonski kradu i zloupotrebljavaju tuđe ideje?
Kako? Konkursima! Raspiše se neki konkurs. Ponudi se neka nagrada za najbolji rad, projekat tj. najbolju ideju. I čeka se. Klasično pecanje. Baca se udica i samo se vreba da se neko upeca. Na kraju konkursa najbolje delo se nagradi, ako se i nagradi. Sva ostala dela i radovi koji pristignu su besplatan bonus, jer sigurno je da pored pobedničke umotvorine stigne još mnogo svežih i korisnih zamisli, kvalitetnih kreacija mladih neafirmisanih i talentovanih ljudi. Nove ideje na izvolte. Za džaba. Zato se i prave ti konkursi. Da se naberu tuđe ideje i tuđa kreativnost.
Razlog za pisanje ovog teksta je baš taj što sam i ja bio upecan na tu foru. Poznata srpska spisateljica, o kojoj sam imao baš lepo mišljenje, raspisala je konkurs za kratku priču. Ja obično ne šaljem svoje radove na konkurse, ali imajući u vidu da je baš ona raspisala konkurs, reših da ovaj put načinim ustupak i pošaljem svoju priču na konkurs. Izabrao sam priču meni prilično dragu i još uvek neobjavljenu, jer to je bio uslov. Da priče za konkurs ne budu objavljivane. Sa nestrpljenjem sam iščekivao rezultate konkursa i nadao se čak i prvoj nagradi, jer je priča bila baš, baš dobra. Sigurno su se nagradi nadali još osamsto drugih učesnika konkursa, koji su takođe poslali svoje priče. Međutim, svi mi zajedno dobili smo neprijatno obaveštenje. Konkurs nije prošao, jer nije bilo dovoljno dobrih priča. Ustvari ni jedna priča nije ispunjavala uslove konkursa, pa je iz tog razloga konkurs bio poništen. To je saopštila ta poznata spisateljica na svom blogu i svojoj facebook stranici. Jednom rečju bili smo prevareni. A ona, poznata srpska spisateljica, dobila je osamsto priča među kojima će se sigurno provući neka dobra idejica koju će ona kasnije moći da upotrebi u svojim budućim knjigama ili pozorišnim predstavama. Majstorski nas je obmanula i nasankala.
Trebalo je samo da proglasi pobedničku priču, ma koliko loša da je bila. Nije morala da štampa knjigu sa najboljim pričama što je i bila navodna svrha konkursa. Ovako se svi učesnici konkursa osećaju prodano i prevareno. I ne mogu ništa drugo da preduzmu povodom toga, sem da napišu ovakav tekst poput mene! Ime poznate srpske spisateljice namerno nisam spomenuo. Nije zaslužila da ga spomenem! A ono što je sigurno. Konkursi me više ne zanimaju! Kao ni poznata srpska spisateljica!