Knjiga smeha i zaborava

Prezentovanje knjiga Milana Kundere na blogu eXperiment počećemo navođenjem par osnovnih činjenica o samom piscu. Milan Kundera rođen je u Čehoslovačkoj 1. aprila 1929. godine. Od 1975. godine živi u izgnanstvu u Francuskoj. Suvišno je reći da je izgnanik (disident) postao baš zbog svog pisanja i delovanja. U tim totalitarističkim vremenima njegove knjige bile su zabranjene od strane komunističke partije. Povučene su iz prodaje, iz biblioteka a Kundera je bio izbačen iz komunističke partije. Bio je demonizovan i izopšten iz društva i javnog života, izbačen iz istorije, literalnih udžbenika pa čak i iz telefonskog imenika, etiketiran kao neko ko je štetan po opšti interes i javno dobro baš zato što je u svojim knjigama pisao i propagirao ideje koje su u potpunosti bile suprotne duhu komunizma koji je tada vladao. Svako ko je bio u njegovoj blizini i svako ko mu je bio prijatelj i želeo mu pomoći bio bi isto tako demonizovan i proglašavan, u najmanju ruku, za personu non grata. Kundera je shvatio da je postao čovek koji drugim ljudima donosi nesreću, nevolje i patnju i to baš onim ljudima do kojih mu je stalo. Shvatio je da zla sudbina koja ga je zadesila osuđuje i kažnjava ne samo njega samog već i njegove prijatelje, ljude koji su ga razumeli i podržavali. Baš iz tih razloga je i napustio Čehoslovačku i prebegao u Francusku gde i dan danas živi i piše. Kundera je toliko bio ozlojeđen na svoju rodnu državu da je čak počeo da piše na francuskom jeziku. U nekim kasnijim danima svog života čak je sva svoja ranija dela, napisana na češkom jeziku, naknadno objavio na francuskom jeziku tako da se ceo njegov stvaralački opus u originalu može pronaći na francuskom a ne na češkom jeziku. Knjiga smeha i zaborava je prva knjiga koju je napisao u izgnastvu.

KNJIGA SMEHA I ZABORAVA – Milan Kundera

Iako se Kunderina knjiga »Knjiga smeha i zaborava« kategoriše kao roman, ja sam je više doživeo kao zbirku priča. Sastavljena je od 7 priča (celina) kroz koje Kundera prikazuje i opisuje sudbine i živote različitih likova. Svakako da postoji više zajedničkih niti koje se provlače kroz svih 7 priča i koje ih čine jednom celinom. Međutim, ono što knjigu više čini zbirkom priča nego romanom je činjenica što se svaka celina može čitati zasebno. Ne mora se čitati kao što se čita roman. Od početka ka kraju. Već se po sopstvenoj volji može birati koja će se priča najpre pročitati a da se samim tim ne izgubi koncept niti suština koju Kundera želi preneti.

»Knjiga smeha i zaborava« jeste knjiga o životu ljudi u jednom vremenu koje je već odavno postalo prošlost. O vremenu vladavine komunizma u tadašnjoj Čehoslovačkoj nakon neuspele političke liberizacije i neuspelog preporoda države pod nazivom Praško proleće posle kojeg se sve promenilo i otišlo u nepovrat. O životima ljudi koji su živeli u toj totalitarističkoj komunističkoj zemlji ili pak izvan njenih granica kao mnogobrojni  izgnanici i disidenti, među kojima je svakako bio i sam Kundera.

Čitajući knjigu neminovno se dolazi do zaključka šta Kunderi zapravo znači smeh a šta znači zaborav, i to u neku ruku i predstavlja samu šutinu knjige.

Smeh na koji je Kundera mislio i smeh koji se i nalazi u samom naslovu knjige ne odnosi se na smeh izazvan nekom smešnom pojavom, pričom, događajem već se odnosi na osmeh koji krasi lice i odražava stanje duha „nosioca“ tog lica. Znači Kunderin smeh nije smeh kao posledica nečeg smešnog već odraz duhovnog stanja čoveka. Stanja koje odražava sreću, zadovoljstvo, ispunjenost… Kundera je shvatio da je malo njegovih zemljaka i sunarodnika, što u zemlji, što izvan nje, sa takvim osmehom. Da su svi u suštini postali nesrećni, usamljeni, skrhani, tužni, apatični a najviše zbog uslova života u kojem su živeli i koji su posledica jednog brutalnog političkog režima. Kundera se uplašio da će samim nestajanjem tog smeha nestati i ono poslednje ljudsko u svakom pojedincu. Valjda je zato i napisao ovu knjigu. Da upozori.

Što se tiče zaborava najbolje je da citiram samog Kunderu:

Narodi se likvidiraju tako što im se najpre oduzme sećanje. Unište im se knjige, obrazovanje, istorija. Neko drugi im napiše knjige, da im drugo obrazovanje i izmisli drugu istoriju. I narod onda postepeno počne zaboravljati šta je bio i šta je sada, a svet oko njega to zaboravi još mnogo brže.

Napomenuo bih još nešto karakteristično za ovu knjigu a to je svakako erotika i odnos između muškarca i žene koje Kundera opisuje na sebi svojstven način, izvan svih klišea, svakako imajući u vidu vreme kada je knjiga napisana. Poligamija, bračni svingeraj, orgijanje… i još mnogo toga krije se u ovoj knjizi.

Rekao bih još da »Knjiga smeha i zaborava« svakako nije knjiga smeha i zaborava. Čak naprotiv. Knjiga je napisana kao pokušaj da se spreči zaborav, da zauvek ostane zabeleženo, da ljudi uvek mogu da vide i pročitaju, da nikad ne zaborave. Što inače i jeste svrha svake knjige. Sa druge strane knjiga je napisana da podseti ljude da je smeh, ali smeh koji odražava stanje duše, zapravo nešto najvrednije što čovek može da poseduje.

Na kraju kao rezime mogu samo da zaključim da je Kundera ipak uspeo. Čitajući njegovu knjigu zapravo sam sprečio zaborav njegovih reči i dela. I ne samo to. Mnogo toga sam i naučio. Što o istoriji. Što o politici. Što o muško-ženskim odnosima. Što o ljudskoj duši. Što o muzici… Na kraju krajeva, naučio sam kako treba pisati. A osmeh koji mi je krasio lice dok sam je čitao je osmeh za koji se Kundera plašio da polako nestaje. Ja ovim svojim tekstom hoću samo da kažem da nije nestao. Ima ga još uvek. Ja sam ga pronašao u knjizi smeha i zaborava! Nadam se da ćete i Vi. Ako ne u Kunderinoj knjizi onda makar u ovom eXperimentu.