Švalerisao bih se ja al’ …

Rešio sam da konačno počnem da se švalerišem. Dosta je bilo. Ne mogu više da izdržim. Mislim da je petnaest godina monogamije i uzdržavanja dovoljno. Čak i previše. Toliko od mene. Dovoljno je mog žrtvovanja. Sada je red na nekog drugog.
Sa druge strane, kad malo bolje sagledam čitavu situaciju, svi oko mene se švalerišu. Trpaju se gde god i kad god stignu. Jedino se ja pravim pametan, moralan i veran, pa se nećkam i ne dam.
Svakako da postoje hiljade obrazloženja kojima bih mogao da opravdam to što se do sada nisam švalerisao. Međutim, postoje isto toliko argumenata koja idu u prilog švaleraciji. Ono što je izvesno, jeste da svako treba da ima neki izduvni ventil preko kojeg će da prazni svu svoju negativnu energiju i frustracije, i samim tim održava svoju psihu u normali. Neko pije, neko puši, neko skita, neko se kocka, neko se drogira, neko se švaleriše… Ja ništa od toga. Ma postao sam papučar sto posto. Sa posla pravac kući i odatle ni makac. Odlaske na pijac, buvljak i megamarkete ne računam. To je sve zarad kupovine namernica koje će, u povratku iz nabavke, biti podvrgnute mom specijalnom tretmanu. Da vidite samo kako kuvam, perem sudove, brišem prašinu, pajam paučinu, ribam pločice i laminat, usisavam… Naučio sam čak i zimnicu da spremam. Ma, suprug za 21. vek, kad vam kažem.

Moj društveni život je priča za sebe koja nije ni vredna pomena. Nigde ne izlazim i ni sa kim se ne viđam. Jedini odušak i užitak pronalazim u gledanju TV-a i povremeno surfujući po netu. I tako godinama. Ali, jednostavno više ne mogu da živim takvim životom. Svako ima svoj prag tolerancije. Ja sam, izgleda, taj prag konačno prešao. Morao sam pod hitno da promenim svoj život. Morao sam da nađem neki izduvni ventil, u suprotnom bih pukao kao prenaduvani balon ili bih pak napravio neki belaj.
Zato sam i rešio da se upustim u švaleraciju. Zarad dobrobit svih. Sa druge strane, zašto su svi ostali pametniji od mene? Šta njima fali? Švalerišu se gde god stignu i lepo im je. Njihov bračni(a) drug(arica) im neveru vraća neverom i tu je krug zatvoren. Svi su srećni i zadovoljni. I non-stop su u centru pažnje. Svi o njima pričaju.

Jesli li čula/čuo sa kim se švaleriše? Lažeš! Nemoguće, uopšte ne deluje tako. A tu mi glumi neku finoću i poštenje.

Hoću i ja da budem u centru pažnje. Hoću i ja da se o meni priča. Hoću i ja da budem tema tračeva. Jer, čim se o tebi priča, znači da još uvek traješ. Čim te nema u pričama, čim te niko ne spominje znači da je tvoje vreme prošlo, da više ne privlačiš pažnju. Čim ljudi krenu da prolaze pored tebe kao pored turskog groblja, to znači da te je vreme pregazilo. Zato i hoću da se upustim u švaleraciju. Da dokažem da moje vreme još nije prošlo. Ali, pre nego što krenem u akciju, potrebno je da preduzmem neke drastične korake.
U svom tom višegodišnjem mirovanju i nedelovanju poprilično sam se ugojio. Znao sam da sa viškom kilograma nema ništa od švalerisanja. Žene ne vole trbuljane. Pogotovo one bez kinte. Sfera njihovog interesovanja su svakako oni mladi, zgodni, razvijeni macani koji mogu da zadovolje sve njihove seksulane fantazije. A uz to ako još imaju i kintu, onda je to pravi džek pot. S obzirom na to da nisam bio jedan od pomenutih, redukovao sam svoju ishranu i počeo da džogiram svakodnevno. Morao sam pod hitno da se otarasim pojasa za spasavanje u predelu stomaka. Džogirao sam ujutro pre posla i predveče. Ali teško mi je padalo to trčanje. Posle dvesta do trista metara blagog trka bio sam mrtvosan. Duša mi je na nos izlazila. Kašljao sam, gušio se, manjkalo mi je kiseonika. Znojio sam se kao prč. Vrtelo mi se u glavi. Imao sam utisak da ću pasti u nesvest. A povrh svega bio sam gladan kao pas. Stomak je svoj bunt iskazivao sve učestalijim i sve glasnijim krčanjem. Bio sam na paklenim mukama, ali sam ipak odlučio da istrajem.
Nakon određenog perioda, kada sam nabacio malo kondicije, krenuo sam sa teretanom. U teretani sam bio na novim mukama. Tek tada sam uvideo koliko sam fizički oslabio. Uradio bih deset trbušnjaka, tri skleka i petnaest puta digao tegove od dvadeset kilograma i ne bih mogao da se saberem i pokupim. Jedva bih otišao kući iz teretane. Noge su mi klecale. Ruke drhtale. Upale mišića trajale su po nekoliko dana. Imao sam osećaj kao da su me ceo dan tukli bejzbol palicama. Ali nisam hteo da odustanem. Znao sam da nema uspeha bez truda i odricanja. Znao sam to i triput nedeljno vežbao i odlazio u teretanu. Posle par meseci videli su se i prvi rezultati. Konačno sam mogao da pređem na fazu dva – nabacivanje novog stajlinga.

Kao i svaki pravi muškarac, obdaren sam velikom količinom dlaka čak i na mestima na kojima to ne želim. Nekada je to bilo erotično i odraz muškosti, ali ova nova vremena i pojave nekih muškaraca koje sebe nazivaju metroseksualcima i ostalim alcima nametnula su nam neku novu modu. Telo bez dlaka. Kao žensko. Nema dlaka na grudima, ispod miške, u ušima, u nosu, na preponama, leđima, anusu, intimnom delu…
Ja dlakav kao gorila nikako se nisam uklapao u taj bezdlakavi svet. A žene ko žene, prate modu. Neće one dlakavog Balkanca kraj sebe. Hoće nežnog i glatkog muškarca, koji neće da ih grebe dok ih mazi i bambusa. Znao sam da mora da se otarasim tih dlaka pod hitno. Zakazah tretman i odoh u salon lepote. Ne možete ni da pojmite na kakvim sam sve mukama bio. Pored dlaka bez kojih sam ostao, pretrpeo sam još mnoge razne tertmane, isto tako bolne. Depiliranje vrelim i hladnim voskom, brijanje, struganje peta, sečenje noktiju i sređivanje zanoktica, ceđenje mitisera i bubuljica, čupanje obrva… Ma, došlo mi da nasred tretmana kažem „Jebeš sve to, nije švaleracija za mene” i da ustanem sa tog klimavog stola na kojem sam teško održavao ravnotežu i svom snagom se trudio da ne padnem i izblamiram se još više. Ali tretman se konačno završio i ja sam imao potpuno novi izgled. Svakako da nisam znao kako se treba ponašati i o čemu treba voditi računa dok se telo ne privikne da funkcioniše bez svih tih silnih dlaka. Buknuo sam po celom telu. Bio sam crven kao da sam se bacio u ključalu vodu. Ma ne mogu da vam opišem muke na kojima sam bio. Morao sam čak i bolovanje da otvorim dok se reakcija na tretman nije smirila i povukla. Tek tada sam shvatio koliko švalerisanje može da bude bolno.

Po oporavku, onako ćosav i bezdlakav, bio sam spreman da pređem na fazu tri – oglašavanje da sam se ponovo pustio u promet. To je bila jedna od najtežih faza, jer je teško vratiti se u igru nakon silnih godina pauziranja. Ono što mi je svakako išlo u prilog, jeste što su današnje žene i devojke bile mnogo liberalnijih shvatanja. Bile udate ili ne, većina njih bila je zainteresovana i raspoložena za razne vrste afera i preljuba. To je sad tako bilo u trendu, a one su više od svega želele da budu u skladu sa vremenom koje vlada. Tako su se i oblačile. Kratke suknje, vruće pantalone, duboki dekoltei. Pa šta ako se vidi celulit, pomorandžina kora, salce. Sva roba bila je izložena, pa ko voli neka izvoli. Ima za svačiji ukus! Ja najpre nisam znao odakle da počnem. Sa svih strana su krenule da me opsedaju bujne grudi, vitke noge, jabučaste guze… Gde god da sam se okrenuo, video bih guzice, sise i noge. Kao da su sve žene i devojke saznale za moje namere pa brže bolje pohitale ka meni. A njihove sise, noge i dupeta samo su poskakivale, bacakale se i talasale i na taj način me dozivale da ih što pre posedujem. Nađoh se u čudu koliko je lepih i jedrih žena i devojaka bilo u našem gradu. Najčudnije je bilo to što ranije nisam primećivao svu tu lepotu.
I tako, u toj svojoj fazi reklamiranja a ujedno i lova, seo bih u neku baštu kafića u centru grada, naručio piće, izbacio na sto nabudženi privezak sa ključeivima od auta, smart telefon koji bi nonstop tipkao, pipkao i izigravao neku facu. Nije imalo veze što je taj nabudženi privezak sa ključem od auta zapravo bio ključ od neke šklopocije sa kojom sam svakodnevno kuburio i trošio pare na silne popravke. Nije imalo veze što sam taj smart telefon uzeo na dvogodišnji kredit i time maksimalno ugrozio svoje platežne sposobnosti. Bitno je bilo da delujem kao neko ko je uspešan, na nivou, imućan, jer žene padaju na te fazone. Da bih tu činjenicu i potvrdio, a i da bih delovao još ubedljivije, počeo sam da se tako i ponašam. Šepurio sam se kao ćuran. Širio se i laktao i non-stop štrapacirao tamo-amo. Šmekao mnoge pripadnice lepšeg pola, neke i častio pićem, što je još više pogoršavalo moju i ovako lošu materijalnu situaciju. Ali, trebalo je nešto i žrtvovati da bi se nešto i dobilo.

Od tada je prošlo neko vreme. U međuvremenu sam shvatio da švalerisanje nije baš onakvo kako sam zamišljao da jeste. I ono je sa protokom vremena metastaziralo u neke nove oblike muško-ženskih, žensko-ženskih i muško-muških odnosa i sve to više i nije imalo toliko veze sa seksom. Danas je sve to više ličilo na neke poslovne aranžmane nego na klasičnu preljubu, neverstvo. Lova je iskvarila i uništila svu draž i samu suštinu švalerisanja. Pa vas sada pitam, šta se to desilo? Gde je ona stara dobra švaleracija prepuna seksa, strasti i požude? Nije valjda sve postalo samo puki interes, koristoljublje, poslovna transakcija? Ili je švaleracija to oduvek i bila? Blaži oblik prostitucije.

Priča objavljena u knjizi NITOGEN 2013. godine.