Dana 14.9.2024. godine u Galeriji Doma kulture Negotin otvorena je izložba „Basne o Kušlji“ autora Nedima Hadži Ahmetovića – Mafe. Bio je to prvi program održan u sklopu festivala Mokranjčevi dani koji se po 58. put održavaju u Negotinu.
Izložbu je otvorila direktorka Doma kulture „Stevan Mokranjac“ Danijela Marković. O Mafinom stvaralaštvu govorila je, kao mnogo puta do sada, akademski slikar i primenjeni umetnik Dušanka Botunjac, koja je najobjektivnija i najupućenija da govori o njegovom stvaralaštvu, baš zato što Mafin rad prati od njegovih samih početaka. Komšije su, bila mu je profesorka, kasnije su sarađivali kao kolege i umetnici. Između ostalog, navela je da je Mafa umetnik svetskog kalibra, da njegove monumentalne skulpture krase gradske trgove mnogih svetskih gradova, da je zahvaljujući svojoj umetnosti proputovao ceo svet, ali da je, gde god da je bio i stvarao, uvek u sebi nosio duh Negotinca i Vlaškomalca, da se toga nije stideo, već da je na taj način odavao počast svom gradu i promovisao ga na najbolji mogući način.Takođe, naglasila je da je Mafa multimedijalni umetnik jer pored toga što slika i vaja, on odlično piše i svira trubu tako da se njegova umetnost treba posmatrati u tom jednom sveobuhvatnom smislu. Naglasila je da docent na katedri za Vajarstvo na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici na predmetima Skulptura u metalu, Skulptura u drvetu i Anatomsko crtanje. U tom smislu Mafa predstavlja jednog mutltimedijalnog renesansnog umetnika sadašnjice, svetski priznatog skulptora.
„Basne o Kušlji“ predstavljaju postavku sačinjenu od skulptura manjih dimenzija i crteža.
Mafa je izabrao 15 svojih radova namenjenih Negotinu i koncepirao ih u trodmenzionalnu basnu sa centralnom figurom konja Hajduke Veljka – Kušlje. Figure su izrađene od metala i metala i terakote.
Po rečima autora ova postavka predstavlja pokušaj da se prodre u psihologiju jednog ozbiljnog konja, možda sa satirične, možda sa ozbiljne strane, da se iz nekog apsolutno životinjskog ugla pogleda mit, legenda i istorija o Hajduk Veljku.
I dok posmatramo ove grandiozne skulpture, galerijskih formata, nemoguće je ne zadiviti se. Kakva preciznost, kakva talenat. Kakva imaginacija.
Dugo godina Mafa koristi figuru konja u ekspresiji svoje trodimenzionalne umetnosti. Uvek je kombinovao prošlost i sadašnjost, vrlo često i futurizam. U svom izrazu često je osnovu pronalazio u grčkoj mitologiji, ali u ovoj postavci aspekt je na srpskoj i lokalnoj istoriji i mitologiji, gde on na jedan jedinstven i neobičan način kroz formu skulpture daje kritiku naše istorije, tradicije ali i modernog sveta.
Skulptura „Remont Jabučila“ prikazuje konja nadograđenog avionskim krilima i repom, dok se u unutar tela vidi metalna konstrukcija, što poručuje da se nadogradnja i remont nisu završili, da je popravka u toku. Jabučilo kao jedini krilati konj u srpskoj mitologiji postao je predmet Mafine umetnosti. Spoj tradicije, mitologije i tehnologije. Spoj prirodnog i veštačkog. Transanimalizam iznesen u formi skulpture. Kao paralela ovoj figuri može se posmatrati skupltura „Pusti snovi“ koja prikazuje crnog krilatog konja raširenih krila, što opet upućuje na Jabučila ali i na Pegaza, koji je zaštitni znak Krajinskog književnog kluba, pa u tom smislu Mafini krilati konji imaju još veći značaj za pisanu reč Negotina.
Kako je izložba posvećena Kušlji, nezaobilazno se na skulpturama morao naći i Hajduk Veljko, dika i ponos Negotinske Krajine. Ali na Mafinim skulpturama Hajduk Veljko je iznesen kroz jedan satirčan i kritički aspekt.
Skulptura „Pravo stanje stvari – Glavu dajem, Krajinu ne dajem“ prikazuje konja sa jahačem bez glave. Znači, glava je otišla, Krajina je ostala. I više nego višeznačno. Zajahan konj sa bezglavim konjanikom koji je u fazi raspadanja u sebi nosi i određene političke konotacije a mene je između ostalog ova skulptura podsetila i na bezglavog jahača iz filma Uspavana dolina koji je snimljen na osnovu priče Legenda o uspavanoj dolini iz 19. veka. Ovo samo potvrđuje sveobuhvatnost Mafinog umetničkog izraza.
Još jedna skultura nosi naziv „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“ za koju je istoričar umetnosti Vesna Nikolić rekla sledeće: „Skulptura „Glavu dajem, Krajinu ne dajem 2“ kombinacija drveta i terakote patinirane zlatom, deluje istovremeno moderno i arhaično, binarno i post-renesansno je integrisano u jednu kompoziciju. Lucidnost, kako u vizuelnom tako i u semantičkom smislu je sveprisutna. Autor fenomenolški neguje oksimoron kao lični pečat, koji se sa druge strane namerno ili slučajno poistovećuje sa kolektivnim iskustvom, odnosno sa svakodnevicom društva koje se dezintegriše, a na šta pokušavamo da se naviknemo preko trideset godina. Sa ovim apsolutno korespodira ideja da se lik i delo Hajduk Veljka tumači kroz vizuru, prizmu nadrealnih utisaka ili sećanja na njegovog konja. Sama kobila Kušlja, vojno dresirani konj, slavna koliko i sam junak, smatrana za vrednog naslednika konja proslavljenih vitezova Kosovskog boja, mašta o Pegazu i Jabučilu.“
Da je Mafa Vlaškomalac i da to ne krije potvrđuju i njegove skulpture pod nazivom „Pet Vlaškomalaca“ na kojima su prikazane figure kako u gimnastičarskim položajima i pokretima jašu konje. Na taj način Mafa je odao počast svim Vlaškomalcima poručivši da su Vlaškomalci vešti i snalažljivi ljudi za koje je jahanje konja gotovo igra. Sa druge strane, gimnastričarske forme ljudskih figura upućuju na sport, pa u tom smislu Mafina skulptura ugrađuje u sebe i taj aspket. Posmatrano iz tog ugla, konj upućuje na kozlić, odnosno, na konja sa hvataljkama. Ne treba zanemariti ni činjenicu da ove skulpture iznose jedinstvo čoveka i konja, pa shodno tome mogu se posmatrati i kao ukroćivanje te plemenite i lepe životinje, odnosno akrobatika ljudskih figura može upućivati i na cirkuske tačke u kojima je konj samo čovekov objekat za pružanje zabave i sticanje profita.
Ono što je važno napomenuti da položaji tela u pokretu, kako čoveka tako i konja, dovode do preneglašenosti svakog mišića na telu i da je iznošenje toga na skulpturi jedan vrhunski i gotovo nemoguć poduhvat. Mafa je to uradio savršeno, što samo potvrđuje veličinu njegovog talenta i umeća koje je stekao za vreme svog višedecenijskog izgrađivanja kao umetnika.
Za kraj mogu samo reći: Posetite izložbu „Basne o Kušlji“. Imate šta da vidite!
