Knjiga „Smrtonosne i opasne knjige“ koju sam objavio 2022. godine sadrži poglavlje „Fikcione knjige smrti“ u kojem sam pisao o fikcionim knjigama koje u sebi kriju velike moći, istine i opasnosti, a koje su postale deo popularne kulture i o kojima su pisane knjige, snimani filmovi i serije, pravljeni stripove i video-igrice. Svakako da je ideja za smišljanje tih fikcionih knjiga u velikoj meri potekla iz stvarnog života, iz knjiga koje su postojale u ljudskoj istoriji, od kojih neke čak i danas postoje. One su poslužile kao polazna tačka. A ljudska mašta je uradila sve ostalo i smislila i stvorila mnoge sudbonosne, uklete i magijske knjige koje su samo golicale ljudsku znatiželju i privlačile pažnju i interesovanja.
Jedna od njih je i Borhesova „Peščana knjiga“ ili „Knjiga od peska“
BORHESOVA PEŠČANA KNJIGA
Pisati o smrtonosnim, opasnim i mističnim knjigama, koje su nastale kao produkt spisateljske mašte i intelekta, a ne spomenuti argentinskog velikana Horhea Luisa Borhesa, bilo bi jedno veliko svetogrđe i nepravda, iz više razloga. Zapravo, Borhesovo stvaralaštvo u velikoj meri satkano je preplitanjem fikcije i stvarnosti, onog što se stvarno dogodilo sa mitovima, legendama, mistikom, simbolikom i velikom spisateljevom imaginacijom. Čitajući pre svega njegove kratke priče, lako se date dezorijentisati u tom lavirintu pisanih reči i gubite pojam o istinitosti i stvarnosti napisanog.
Grčka mitologija, jevrejska tradicija, skandinavske sage, apokrifna jevanđelja, sofisti i sufisti, budističke legende − sve je to građa od koje Borhes stvara svoju čudesnu literaturu. Međutim, ovaj građanin sveta duboko je ukorenjen u istorijsku i književnu tradiciju Argentine i on nam u svom delu nudi ono što je u toj tradiciji najvrednije. U njegovim pesmama i pripovetkama Buenos Ajres dobija dimenzije mitskog grada, grada-lavirinta, periferijski kavgadžija kompadrito pretvara se u srednjovekovnog viteza, a bitka kod Hunina predstavlja sve bitke za slobodu. Borhesova ljubav, ali i kritički odnos prema nasleđu sopstvenog naroda i njegov blagi humor čine da strani čitalac prihvati nacionalno argentinsko, prepoznajući u njemu, zahvaljujući Borhesovoj umetnosti, univerzalne ljudske vrednosti.[1]
Ipak, knjiga, književnost i pisana reč uopšte u Borhesovom stvaralaštvu zauzimaju posebno mesto. Borhes je u više svojih priča i eseja pisao o njima. U priči Čin knjige Borhes priča o čarobnoj knjizi napisanoj na arapskom jeziku. U Božjem zapisu traga se za jednom čarobnom rečenicom koju je Bog zapisao prvog dana Postanja i koja može da odagna sva zla. U Jevanđelju po Marku u izvesnom smislu tumači se jevanđelje iz naslova priče. U Knjizi o izmišljenim bićima Borhes predstavlja mitološka bića na sebi svojstven način. U Vavilonskoj biblioteci Borhes opisuje jednu veličanstvenu, beskonačnu biblioteku koja je, zapravo, Univerzum: „(…) njene police sadrže sve mogućne kombinacije onih dvadeset i nekoliko pravopisnih znakova (…), to jest sve ono što je mogućno izraziti, na svim jezicima. Sve: istoriju budućnosti do najsitnijih pojedinosti, autobiografije arhanđela, veran katalog Biblioteke, hiljade i hiljade lažnih kataloga, dokaz o lažnosti tih kataloga, dokaz o lažnosti pravog kataloga, gnostičko jevanđelje Bazilidovo, objašnjenje tog jevanđelja, objašnjenje objašnjenja tog jevanđelja, istinitu priču o njegovoj smrti, prevod svake knjige na sve jezike, umetke iz svake knjige u svaku knjigu“.[2]
Međutim, predmet ovog teksta je Borhesova Peščana knjiga (Knjiga od peska) iz istoimene zbirke priča. Ona govori o jednoj mističnoj knjizi koju naratoru priče prodaje jedan stranac jednog poslepodneva. Peščana knjiga je knjiga formata osmine, sa platnenim povezom, prilično teška shodno svojim dimenzijama. Na koricama je pisalo Holy Writ, a ispod toga Bombay. Naratoru su slova u knjizi delovala strano. Stranice su izgledale istrošene i siromašne tipografije, bile su odštampane u dva stupca, kao Biblija. Tekst je bio zgusnut i raspoređen po stihovima. U gornjem uglu stranica nalazile su se arapske brojke. Parna stranica nosila je broj, recimo, 40.514, a neparna, naredna, 999. Poleđina je bila numerisana sa osam brojki.[3]
Ubrzo potom, narator saznaje da je u pitanju jedna beskrajna knjiga, koja nema početak ni kraj, gde se jedna ista stranica ne može dvaput pronaći i pročitati. Tada i saznaje da se knjiga zove Peščana knjiga jer ni knjiga ni pesak nemaju ni početak ni kraj.[4]
Knjiga u naratoru pobuđuje radoznalost toliko da do kasno u noć ostaje budan, pokušavajući da je shvati. Koliko je čitanje knjige duboko uticalo na naratora ogleda se u njegovom uverenju da je knjiga „oskvrnula i izopačila stvarnost“. On je stekao utisak da se njegov osećaj za stvarnost poremetio otkako je počeo da je čita.
Narator postaje opsednut knjigom, zaboravljajući čak da vodi normalan život. Izoluje se od spoljašnjeg sveta i svojih prijatelja. Primetno je i to da što je više čita, njegova ličnost postaje mračnija. On više nije isti čovek kakav je bio pre čitanja knjige. Ide tako daleko da sebe naziva „ne manje čudovišnijim od knjige.“ Ako ništa drugo, narator postaje zavisnik od knjige.
Činjenica da Knjiga od peska ima beskonačan broj stranica takođe može biti važna, jer sugeriše da, koliko god se narator trudio, nikada je neće završiti. Šta god da je pokušao sa tim ciljem, nije urodilo plodom, što je njegovu misiju činilo besmislenom, uzaludnom i očajničkom. U stvarnosti, Knjiga od peska je instrument patnje, bola i torture, koji neće pružiti užitak nijednom ljudskom biću. Neki kritičari sugerišu da je prodavac Biblije koji je knjigu prodao naratoru priče, zapravo, iskušivač (da ne kažem − đavo), koji je naveo naratora da kupi Knjigu od peska. Međutim, znanje koje se nalazi u knjizi zapravo je ono što je pripovedač najviše tražio i želeo. On je mislio i verovao da će postati moćniji u odnosu na druge ako uspe da dešifruje Knjigu od peska. Takođe, moguće je da je narator koristio Knjigu samo da bi saznao istinu o životu. Međutim, umesto da je bilo šta naučio, pripovedač na kraju proživljava teške unutrašnje borbe i torture. U priči postoji i određeni stepen konflikta. Narator ima velike planove da nauči što više može, ali što više uči, to je u većem sukobu sa samim sobom. To je možda Borhesov način da nam poruči da previše znanja nije nešto sa čime čovek može da se nosi. Bolje je biti jednostavan i siguran nego komplikovan i imati um pun haosa.
Koliko se narator plašio Knjige od peska, naslućuje se u poslednjoj rečenici u priči, u kojoj piše da je izbegavao da prolazi ulicom u kojoj se nalazi Narodna biblioteka, gde je sakrio knjigu, želeći da je se oslobodi. Pripovedač je pokušao da dešifruje Peščanu knjigu, ali u tome nije uspeo, što mu je samo nanelo patnju, bol i muku. Ako ništa drugo, pokušavajući da pročita Knjigu od peska, narator je na kraju nepotrebno preispitivao sebe, što ga je svakako odvuklo u nesigurnost i sumnju. Stoga, lakše mu je bilo da je se oslobodi, nego da nastavi da se muči i čita knjigu koja nema ni početak ni kraj.[5]
[1] Horhe Luis Borhes, Iščekivanje i druge priče: Predgovor (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2009), str. 5
[2] Citati iz Borhesa navedeni su prema prevodu Božidara Markovića: Horhe Luis Borhes, Maštarije (Beograd, Nolit, 1978), str. 77
[3] Horhe Luis Borhes, Peščana knjiga (Beograd, Paideia, 2002, str. 109)
[4] Horhe Luis Borhes, Peščana knjiga (Beograd, Paideia, 2002, str. 109)
[5] The Sitting Bee: „The Book of Sand by Jorge Luis Borges” (http://sittingbee.com/the-book-of-sand-jorge-luis-borges), 16. 1. 2022.