Pomak u bespuću i nervozni ritam pulsa.
Dan promenjen za drugi dan…
I nemogućnost biranja stanja
Gurkam se sa praznim olupinama ljudi ,
Razgovoram o nekom ko je nekada bio hrabar .
A ja nisam smela da vas pitam kajete li se
Nisam smela da pogodim da ste nervozni
Divni nežni moji obrisi …
Pomaknite ruke da vam vidim srce !
I kleknite pred suncem.
Zamolite za hranu na tuđem tanjiru i poljubite bilo koga.
Želim da vidim čistoću a svaka reka što teče je potpuno mutna
Od kada smo svi tako lepi spolja
dok godinama trunemo iznutra…
Ne nije sve stalo na dlan koji sam vam pružila.
Prelivalo se u slapovima .
Podavilo je sve u meni i sada sve leži mrtvo.
Ne dajte mi da preživim ovaj život
Ne dajte mi da hodam sa ovim praznim ljudima,
Spasite me da ih više ne slušam kako nešto govore,
Neke reči koje ne osećam.
Ne dozvolite mi da ćutim,
kad ćutim galamim u sebi
Bunim se dok ne utrnem…
Pustite me da jako zatvorim oči pred danima
Ne terajte me da ih otvaram
Jer vidim glad i decu koja tugu kriju u malim džepovima
Na malim košuljama…
Naterajte me da nestanem tako da me na kraju bude svuda…
Zdzisław Beksiński – Bez naslova (1972)