Ovo je tlo nepodobno za snove, jer problemi samo niču.
Ovde glupost je vrlina, pa svi viču „BRAVO“ kiču.
Dobro retko dobrim dobiješ,
da bi stigao do snova moraš kroz košmare da se probiješ
i sa sobom da se pobiješ.
Narodu hleba i igara i druge teme nas ne muče.
Svaki dan je lekcija, to i loši đaci uče.
Prošlost ka dnu vuče, neke se emocije isključe
da te sutra ne dotuče.
Daješ sve od sebe da bude bolje nego juče.
Mnoge gasile su pikavce na srce kao da je piksla.
Da ljubav uvek boli , to nikad nije imalo baš smisla.
Danas ne traže ljubav svi traže šeme.
Na satu morala uvek pogrešno je vreme.
Iskrenost lažima se traži,
čast i poštenje nisu realni pejzaži.
Gospoda ubila su Gospoda, duhovnog vladara svoda,
al je đavo među svojima, kažu na zemlji hoda.
Najglasnije zveči glava prazna,
i to nam je danas naš zločin i kazna.
Ne stiže nikad ono što prosimo sa neba.
Narod nema ni za leba,pa se mladi plaše beba.
Bolesni nemaju za lekove.
Hrana se uzima na čekove.
Svi napuštaju brod što tone.
Klinci, to što gutaju nisu baš bombone.
Sami umiru nam starci, jer bolje plaćaju „BAVARCI.”
Baka na klupici se seća,kako po sokaku trčkaraju deca.
Velegradi nude obecanja,al se otadžbina sanja.
Krećeš što dalje, gde diktira pruga,
ostavljaš roditelje,ženu, brata, druga.
Prazni se srce,dok puni se vreća,
al tamo hladnije je sunce i bljutava je sreća.
Hodaš kroz noć slepu… oči ti zatvorene…
Iznova se pitaš… da li na pravom mestu pustio si korene?
Robert Stanojević rođen je 15. marta 1987. u Minhenu u Nemačkoj, gde su se njegovi roditelji u tom periodu nalazili na privremenom radu. Odrastao je u Negotinu. Pripada generaciji čije je detinjstvo obeležila NATO agresija , međunarodne sankcije i ekonomska depresija. Pisanjem počinje da se bavi u srednjoj školi. Nakon završene Negotinske gimnazije, upisuje Višu školu za manadžment u Zaječaru. Njegovi tekstovi odišu dubokom emotivnošću i pesimizmom. Neguje moderan izraz baziran na metaforama, aluziji i ironiji. Iako na prvi pogled nihilističko, njegovo pisanje predstavlja bekstvo od mraka jednolične svakodnevnice i turobne stvarnosti, protiv koje se , kako kaže, „bori pisanjem”. 2012. godine objavljuje knjigu „100 grama života”. Živi i radi u Negotinu.