Zamena uloga

 Dogodilo se to daleke 1992. godine u zemlji Srbiji koja se tada zvala Jugoslavija. U nekoj drugoj državi, u nekom drugom vremenu, u nekom drugom veku, u nekom drugom milenijumu. Bližio se kraj još jedne školske godine. Ja sam bio treća godina srednje škole. Svi đaci su se radovali predstojećem raspustu, leškarenju od 3 meseca, ludom provodu i letnjim avanturama. Svi sem mene. Imao sam zaključenog jednog keca, iz tamo nekog stručnog predmeta. Zaključen kec, jaka stvar. Nisam bio prvi a sigurno ni poslednji sa zaključenim kendžurom, ali šta beše čudno u toj situaciji? Čudno beše što su sve moje ostale ocene bile samo četvorke i petice. Da sam umesto tog keca na primer imao dvojku bio bih jako vrlo dobar, da sam imao četvorku bio bih odličan. A sa kecom morao sam da idem na popravni ispit.

Kada sam rekao kući da ću ići u avgust moji samo što ne dobiše fras. Keva se odmah naperlita pa zajedno sa strinom, tetkom, ujnom, babom … ode u školu da se raspravlja sa profesorom koji mi zaključi keca. Normalno bez mog znanja.

Sutra dan kada sam otišao u školu profesor me pozva da porazgovaramo nasamo. Takvo predavanje mi je održao da samo što ne propadoh u zemlju. Svašta mi je rekao. Videh ja da je profesor popizdeo i da će u avgustu biti prilično gusto. Gutao sam knedle i psovao u sebi. A pored ostalog ipak sam ja tog keca zaslužio. Kući napravih haos povodom odlaska uže i šire familije u školu jer najviše od svega mrzeo sam protekciju i urgencije. A sam odlazak je imao kontra efekat.

Raspust je počeo i ja startovah sa učenjem. Prilično sam se ufonjao videvši kako je profesor ispizdio. Štrebao sam svaki dan. Moje društvo ode na letovanje. Ja nisam hteo iako me i društvo i matorci nagovaraše da idem, da se malo opustim. Nisam otišao. Kaznio sam sam sebe. Knjigu gotovo naučih napamet. Ladno sam ja mogao da predajem taj predmet.

I konačno dođe avgust i taj popravni. Trema me je razbijala. Nisam spavao celu noć. Šta ako okinem ? Šta ako me obori ? Može ako hoće. Izađoh pred komisiju i krenoh da izvučem ceduljicu. Ruka mi se tresla. Bacih pogled na namrštene profesore, progutah knedlu i izabrah ceduljicu. Znao sam da nije bilo  potrebe za tolikim strahom, ali đavo bi ga znao. Možda me je profesor mrzeo zbog stalnih ispada i sprdnji koje sam pravio na njegovim časovima. Možda je ona neprijatna situacija koju mu prirediše moja keva sa ostalom ženskom familijom bila samo kap koja je prelila čašu. Možda je došlo vreme za naplatu, kazna za svu moju zajebanciju i neozbiljno shvatanje profesora i njegovog predmeta uopšte. Ljudi su sujetni. Svašta je moguće. Pogledah ceduljicu i pade mi kamen sa srca. Mnogo laka pitanja. Nisam napravio koncept. Nisam imao potrebe. Odmah sam odgovarao. Završio sam za dva minuta. Dobio sam četvorku i položio sa odličnim uspehom.

Ali život ne bi bi život da se nije desilo sledeće. Godine su prolazile. Završio sam srednju i višu školu, fakultet, zaposlio se i raduckao. Postadoh i ja neki faktor. Čuj mene, faktor. Čovek postane nekakav faktor i neki andrak čim je u situaciji da ljudima pomogne ili odmogne. Odmah te ljudi više cene, samo da bi mogli da te iskoriste. I nema veze da li si čovek ili gnjida. Bitno je da si u situaciji ili na položaju koji nekom može doneti nekakvu korist. Odmah si dobar drugar, cenjen u društvu, jure te ženske, skače ti rejting i samim tim kotiranje na društvenoj lestvici.

Jednog dana, kao utvara predamnom stvori se moj profesor. Nije me prepoznao. Kao tinejdžer imao sam dugu kosu, pa mi to nije bilo čudno.  Bio je nervozan i umušen. Videh da ga nešto muči.

„Dobar dan profesore.“ – rekoh, a on se skameni čim mi je čuo glas. Valjda ga je prepozano.

„Da li me se sećate profesore ?“ – upitah ga onako cinički sa blagim osmehom.

„Oh, to si TI. Drugačije deluješ. Nisam znao da ovde radiš.“

Profesor se kiselo nasmeja a raspoloženje još više pokvari. Krajičkom oka snimih profesorovu ruku kako se stegla u pesnicu samo da bi mogao da kontroliše njeno podrhtavanje. Tresao se od straha i neizvesnosti kao što sam se ja tresao na popravnom ispitu. Iznenadih se ali i razumeh ga.  Ko zna kakve su mu misli prolazile kroz glavu. Sigurno behu slične mojim mislima iz 1992. dok sam sav poplašen i pogubljen stajao pred njim. Međutim, sada je bila suprotna situacija. Sada smo zamenili uloge. Sada je u mojim rukama bio mač a sečivo nad profesorovom glavom. Podrhtavao je profesor jer su ga morile strašne misli:  „Šta ako sam ja zlopamtilo ? Šta ako sam osvetoljubiv ? Šta ako sam rešio da mu se najebem keve baš zato što mogu ?“

Nastavih sa pričom:

„Ne znam profesore da li se sećate te već daleke 1992. godine i mog popravnog ispita?“

Čim sam to rekao profesor preblede i poče još više da se trese. Više nije mogao da sakrije strah niti je mogao da ga kontroliše. Pokušavao je nešto da kaže, ali reči se nisu čule. Počeo je da tapka u mestu i da kao riba na suvom vapi za kiseonikom. Totalno se pogubio. Spustio je pogled. Nije mogao da me pogleda u oči. U jednom trenutku me beše žao i zapitah se, gde će mi duša, ali nastavih da ga drukam:

„Vidim da me se sećate. E da vam kažem ovo. Bio bih odličan da mi niste zaključili keca. Nisam otišao na letovanje. Štrebao sam celo leto. Izgubio sam živce. Devojka me je šutnula jer je nisam vodio na more. Matorci udarili silne zabrane …“

Profesor gotovo da je pao u nesvest. Oblio ga je znoj. Očekivao je odmazdu. Strašan sud od učenika. Kao u mafijaškim filmovima. Učenik ubija učitelja. Ja se kiselo nasmejah i nastavih sa pričom.

„E sad profesore šta da radim sa vama ?“

Ćutao sam jedno dvadeset sekundi, pekao ga na tihoj vatri, pa nastavih:

„Sedite profesore. Nema potrebe da stojite. I evo Vam ruka. Vi ste pravi čovek i najbolji profesor. To mi beše škola života. Tog keca sam zaslužio. Da ste mi poklonili neku dvojku ili trojku ne bi bilo to to. Mnoge sam stvari tad naučio. Tek sa ove distance vidim koji ste vi laf. Svaka Vam čast.  Ne brinite se ništa. Sve ćemo da završimo. A sad mi recite, jel može jedan viski i jedna kafica da nas dvojica popijemo onako sa merakom.“

Profesor se stropošta u masivnu fotelju, obrisa znoj sa čela i kiselo se nasmeja.   Pade mu kamen sa srca kao i meni nekada davno kad sam izvukao onu ceduljicu sa pitanjima.

Morao sam malo da ga isprepadam. Beše jače od mene.