Ljubav i umetnost su ista stvar: To je proces prepoznavanja sebe u onome što nisi.
Chuk Klosterman
Iva Bogdanović, mlada tatu umetnica i slikar svoj likovni izraz pronalazi u svakodnevnom životu i ljudima oko sebe, pre svega u mraku kojim smo okruženi i ispunjeni. Sve je to ispoljeno kroz jednu estetiku ružnog i groteske. Nismo ni svesni da se mrak koji se nalazi unatar nas reflektuje na našim licima i telima, da su uzaludni pokušaji da to sakrijemo i kamufliramo, jer je to nemoguće. Nekada je to samo na momente vidljivo a nekad to nosimo poput Kainovog ožiljka ili pak žiga srama. To je Ivi samo polazna tačka za crtanje. Ona to jasno vidi u ljudima. I to nastoji da prenese na svoje slike. Međutim, kada crtanje krene, ona više ne zna gde će je to ’odneti’ i šta će sve to nacrtati. Iako na samom početku ona ima jasne zamisli, šta i kako treba da nacrta, uvek je nešto vodi u nepoznato, u misteriju, tako da nikada sa sigurnošću ne zna šta će na kraju biti naslikano na slici. Možda je to taj slikarski zanos koji deluje nezavisno od tela u kojem obitava. I kada crtež (slika) bude završen(a), ona gotovo doživljava otkrovenje kada sagleda naslikano. Otkrovenje izraženo kroz boje i slike. Međutim, nije to jedina draž koju joj crtanje donosi. Crtanje je opušta, relaksira i rasterećuje. Sa svakom nacrtanom slikom sa sebe skida ogroman teret. Biva preporođena. Crtanje je za nju proces duhovnog lečenja. Mentalnog čišćenja. Katarza kroz boje.
U najvećoj meri njene slike (crteži) prikazuju iskarikirane likove, razne grotesne ljude i žene prenoseći svojim izrazom duboku poruku. Sa takvim crtežima i jednim modernim izrazom koji se spaja ljudsko nesavršenstvo, karakter, mane i slabosti sa elementima popularne kulture, Iva kritikuje svet koji vidi oko sebe. Njena umetnička ekspresija nije samo kritika društva već i jedan podsmeh svim tim kreaturama kojima je okružena.
Na primer kokoška sa ugrađenim ogromnim silikonskim grudima i masivnim fensi lancem sa simbolom Coco Shanel (Kokoš Šanel) je i više nego nedvosmislena kritika današnje ženske populacije koja je zaluđena i opsednuta trendovima nametnutim od strane svetske modne elite, i koja u tom svom pomodarstvu ide do krajnjih granica. Spremna je da promeni i svoju sopstvenu prirodu samo da bude IN i skladu sa vremenom koje vlada. Mene je ova slika podsetila na jednu našu staru podrugljivu izreku: „Stoji ti kao piletu sise“.
Sa druge strane Ničeov Natčovek prikazan kao spoj mršvog čoveka mišolikog izraza lica sa ušima Miki Mausa, je jedna potpuna suprotnost od shvaćenosti ideje i filozofije o uzvišenoj rasi koja je odnela milione života za vreme Drugog svetskog rata. Da li nam to autorka poručuje da je to ostalo od Ničeovog Übermensch-a. Glavati čovek miš ukrašen holivudskom estetikom Volt Diznija.
Pored pomenutog Ivine slike prikazuju i stanje duha, karakter, ljudske osobine ono što okom vidljivo nije. Tako na primer slika Wild Spirit prikazuje devojku kojoj je gornja polovina glave naslikana kao vučija glava. Ali to je tako izraženo da izgleda kao da vuk proždire devojku, što kroz jedan simboličan način upućuje na samodestruktivnost i govori da priroda, karakter i narav jednog ljudskog bića mogu uništiti samo to biće. Sa drugog strane taj vuk koji guta glavu devojke može biti i likovni prikaz greha i poroka kojima je svako od nas podložan. Vremenom taj vuk će sve više proždirati devojku, sve dok je ne proguta u potpunosti. Na kraju svaki greh i porok uništi biće koje je opsedao i polagano izjedao. Samo je pitanje vremena.
Nikako ne smemo zaboraviti činjenicu da je Iva i tatu umetnik što se jasno i može videti na njenim crtežima. Postoji u njenom izrazu taj jedan drugačiji ambijent i forma koje se u velikoj meri mogu vezati za umetnost koja se slika na koži. Na kraju krajeva, to njenu umetnost i čini drugačijom. Na Ivinim crtežima mnogo je nadrealnih elemenata. Kao što sam već pomenuto kokoške sa silikonskim grudima, Nadčovek Miki Maus, Šuplja ženska glava iz koje se koprcaju žablji kraci… Znači ona spaja nespojivo. Ljudskim telima pridodaje određene životinjske delove pa samim tim i atibute i na taj način pravi svoje imaginarne mutante. A zar to ponovo ne upućuje na tetovažu, tetoviranje i body art u jednom širem smislu? Zar tetovaža nije nešto što ljudsko biće rođenjem nema. Zar tetovaža nije ta modifikacija ljudskog tela koju Iva na svojim slikama prikazuje kao Miki Maus uši? Kao što Iva menja vizuelnu formu svojih nacrtanih likova tim jednim nadrealnim izrazom, isto tako menja i vizuelnu formu ljudi koje tetovira, samim tim menjajući im i život. Zar slika ne govori više od hiljadu reči, bila ona naslikana na papiru, planu ili ljudskoj koži?
Neretko na Ivinim crtežima ispisane su razne poruke i parole, koje u velikoj meri daju smernicu u cilju demistifikacije naslikanog. Između ostalog, na njima možete pročitati i oproštaju poruku Kurt Kobejna koju je ostavio pre samoubistva „Bolje sagoreti nege izbledeti“, ali i druge poruke koje su samo jedan od odlika Ivine umetnosti „Fake but original“ „God is a gay“, „Šta zapravo znači odrastati“, „Idon’t fuck much with the past, but I fuck plenty with the future“…
Iva se bavi i pisanjem. Njene priče objavljene su u časopisu za književnost, umetnost i kulturu Buktinja 2018. godine. Takođe, njeni crteži objavljeni su u sklopu zbirke priča Vizije autora Miljana Ristića 2015. godine, a koji su i nastali inspirisani pomenutom knjigom. Samim tim zaokružuje se priča o Ivinom stvaralaštvu i umetničkom izrazu. Umetnica koja crta na papiru, kartonu, ljudskoj koži, piše. Žao joj je što ne zna da svira, ali to je ne sprečava da uživa u dobroj muzici, koja joj je takođe veliki pokretač u životu i koja je posredstvom boja ugrađena u njenu likovnu ekspresiju.
