Po četvrti put preporučujem knjige koje se čitaju za kratko vreme, možda čak i za jedan dan, a koje svakako vrede i treba da budu pročitane. U tom smilsu želim da ljude aktiviram na čitanje lišavajući ih argumenta da nemaju vremena za čitanje jer ih život nemilosrdno melje, da nemaju slobodnog vremena, da su premoreni… Ovaj put selekcija je usmerena na romane koji nose naziv po svojim protagonistima. Vremenska distanca nastanka ovih romana je preko 100 godina. Roman Slika Dorijana Greja napisan je u poslednjoj deceniji 19. veka dok je Omon Ra napisan u poslednjoj deceniji 20. veka. Ali ta činjenica nema nikakvog značaja po važnosti i bitnosti ovih književnih dela.
Slika Dorijana Greja (1891)
Slika Dorijana Greja je jedini objavljeni roman Oskara Vajlda. Kraća verzija u formi novele objavljena je u julu 1890. u američkom časopisu Lippincott’s Monthly Magazine, dok se u obliku romana pojavila u aprilu 1891. godine. [1]
Radnja romana odigrava se oko portreta Dorijana Greja koji je naslikao Bazil Holvard, Dorijanov prijatelj i umetnik zaluđen Dorijanovom lepotom. Preko Bazila, Dorijan upoznaje lorda Henrija Votona i ubrzo biva oduševljen hedonističkim pogledom na svet ovog aristokrate, koji tvrdi da su lepota i senzualno ispunjenje jedine stvari kojima vredi težiti u životu. Shvatajući da će njegova lepota vremenom izbledeti, Dorijan izražava želju da proda svoju dušu zarad večne mladosti. Želja mu je ispunjena i Dorijan „dobija večnu mladost“. Opijen i zaveden tim božanskim darom nestarenja, Dorijan se upušta raskalašan život pun različitih amoralnih iskustava pritom ostajući mlad i lep. Njegovo fizičko i telesno propadanje, kao nezaustavna posledica prolaznosti ljudskog života prestaju. Njegov naslikani portret počinje da stari i propada vizuelno beležeći svaki Dorijanov greh i porok.
Roman je u vreme objavljivanja bio predmet mnogih kontroverzi i kritika, ali je vremenom postao priznat kao klasik gotičke književnosti.[2]
Herman Hese – Demijan (1919)
Heseovog Demijana prvi put sam pročitao kao mladić od dvadesetak godina i bila je to knjiga koja me je ostavila pod snažnim utiskom i navela na razmišljanje. Pročitao sam je ponovo posle više od 25 godina od prvog susrtena sa njom. Bio je to sasvim drugačiji osećaj i doživljaj. Valjda to dolazi sa godinama. Čak su se mnoge životne okolnosti promenile.
Demijan je objavljen 1919. godine. U pitanju je roman obrazovanja u kome se pripoveda o odrastanju i sazrevanju dečaka Emila Sinklera. Njegov život se menja kada upoznaje starijeg dečaka Demijana, koji poseduje nesvakidašnje sposobnosti i mudrosti.
Hese je roman objavio pod pseudonimom Emil Sinkler, predstavivši knjigu kao Sinklerovu autobiografsku ispovest. Knjiga je naišla na veliki odjek, pogotovo među razočaranim povratnicima iz izgubljenog rata. Tada se Hese utemeljio kao pisac omiljen kod mladih naraštaja, dok su stariji čitaoci mahom gajili sumnjičavost prema njegovoj prozi. Ubrzo je otkriveno ko se krije iza pseudonima, te je književnik vratio Fontaneovu književnu nagradu, koja je za roman prvenac dodeljena nepostojećem Emilu Sinkleru.[3]
Postoje tvrdnje da je „Hese ovu knjigu napisao kao rezultat pohađanja psihoanalitičarskih seansi, istražujući sopstveni duhovni život u pokušaju da prevaziđe loše periode koji su tad razapinjali njegovu dušu. Frojdov koncept dubinske psihologije, stešnjenost ega između libidonoznih formi ida i pritiska zajednice (superega), njegove analize snova kao bitan put ka upoznavanju sebe, pa i Edipov kompleks, mogli bi da se čitaju između redova ovog romana, ali prikazani na takav način da ih osećamo kao nešto doživljeno i prepoznatljivo. Jungova psihologija je svakako takođe bila predmet njegovog interesovanja. Mnogi aspekti romana koji su na mene tada učinili veliki utisak, danas su mi jasniji nakon čitanja drugih knjiga koje se bave ljudskom dušom upravo kroz proučavanje simbolike snova i njihove veze sa mitologijom, religijom, umetnošću, i svim kreativnim potencijalima ljudskog bića. Jedna od takvih knjiga, „Heroj sa hiljadu lica“ Džozefa Kembela, iscrtava isti taj put koji prelazi Sinkler pod Demjanovim vođstvom, i naziva ga „putem heroja“. Nakon pomnog iščitavanja ove izvanredne studije, Heseov „Demijan“ izgleda mi ne samo kao bildungs-roman, već gotovo kao bajka u kojoj klasični junak – ne obavezno neko ko unapred ima određene predispozicije da pobedi zle sile – biva iniciran raznim glasnicima koji ga presreću i pozivaju u avanturu zvanu „sopstveni životni put“.[4]
Viktor Peljevin – Omon Ra (1992)
Neobimni roman prvenac Omon Ra ruskog pisca Viktora Peljevina čita se relativno brzo. Odigrava se u tadašnjem SSSR-u, nakon Drugog svetskog rata, u vremenu hladnog rata između SSSR-a i zapadnog bloka na čelu sa SAD. Glavni junak je mladić Omon Krivomazov čije ime predstavlja akronim početnih slova ruske tajne policije[5] i koji je od malih nogu maštao da odleti u svemir. Da postane kosmonaut. Kao i većina tadašnje dece inače. Ali za razliku od većine klinaca i svojih vršnjaka Omonu će se pružiti prilika da svoj dečački san ostvari. Međutim, taj romantičan san prepun dečije naivnosti, neiskvarenosti i idealizovanja pretvoriće se u košmar koji će ovaj mladić doživeti na svom „uspinjanju ka nebesima“.
Sa druge strane, ime protagoniste romana Omon Ra, po kojem roman i nosi naziv, referenca je za vrhunsko egipatsko božanstvo Amon-Ra. Amon-Ra je bio jedno od najznačajnijih božanstava starog Egipta i predstavlja kombinaciju Amona (nevidljivi bog stvaranja svih oblika života) i Ra (bog stvaranja zvezda i Zemlje), dva najvažnija božanstva egipatskog panteona. Originalni oblik Amon-Ra je Amon. Međutim, kada je popularnost ovog drugog dostigla svoj vrhunac, Amonove moći i atributi su se spojili sa moćima i osobinama boga sa solarnim diskom Ra. Ra je prikazivan sa ljudskim telom ali glavom sokola što opet kroz simboliku upućuje na pticu koja vlada nebom.[6]
U tom smislu, sam naziv romana i glavnog junaka pored toga što upućuje na totalitarni sistem SSSR-a i komunizam kroz akronim, aludira i na uništavanje ljudske vere u Boga u tadašnjoj državi ustrojenoj na državnom ateizmu ali i pokušaj homo sapijensa da se uzdigne do božanstva, letom u svemir. Sovjetski vojni visoki činovnici grupu kosmonauta na čelu sa Omonom spremaju i obučavaju za samoubilačku misiju lansiranja u svemir i sletanja na Mesec. U kontekstu toga proizilazi da se božansvo koje je sadržano u imenu protagoniste romana žrtvuje zarad državnih i ličnih interesa vladajuće kaste. I tu se može povući jedna paralela sa dalekom prošloću kada se verovalo u drevne bogove i kada su u njihovu čast prinošene ljudske žrtve. U Peljevinom romanu, u drugoj polovini Dvadesetog veka, u ne tako dalekoj prošlosti, u modernom dobu, mladić koji nosi imena bogova žrtvuje se u cilju državnih i partijskih interesa. Kroz jednu simboliku žrtvuju se božanstva u slavu čoveka. Čovek ja samog sebe proglasio apsolutom. Tako je počeo i da se ponaša.
Roman je objavljen 1992. godine, ali je na srpski jezik preveden tek deceniju kasnije.[7]
Knjige koje se čitaju za dan, dva #1, #2, #3
[1] Vikipedija: Slika Dorijana Greja
[2] Vikipedija: Slika Dorijana Greja
[3] Vikipedija: Demijan
[4] Pulse: Jadranka Milenković: Herman Hese – Demijan
[5] OMON – Odeljenje milicije za specijalne namene
[6] Egiptian History: The god Amoun-Ra
[7] Miljan Ristić: exXxperiment: Viktor Peljevinov Omon Ra kao ljudska Lajka (Samizdat, 2024, str.188)