Dana 30.10.2024. godine u promotivnoj sali Narodne biblioteke „Dositej Novaković“ Negotin održano je poetsko veče crnogorskog pesnika Srđana Lekovića, kojem je prethodilo otvaranje izložbe crteža i slika Anite Gavrilović koja je i organizovala ovaj događaj.
Fotografije: Narodna biblioteka „Dositej Novaković“ Negotin
Anita je svoje crteže, tehnika ugljen na natronu, koji su nastali tokom njenog pohađanja treće godine Umetničke škole u Nišu, poklonila biblioteci i oni su postali stalna postavka biblioteke i već su izloženi u promotivnoj sali biblioteke. Slike predstavljene na izložbi su novijeg datuma. U pitanju su apstraktne forme, u akrilnoj tehnici.
Takođe, Anita je i pročitala odlomak iz svog eseja „Značaj kulture i umetnosti u društvu”.
Nakon toga je moderator večeri Miloš Zlatković predstavio pesnika Srđana Lekovića sa kojim je razgovarao o književnosti, poeziji, Sajmu književnosti, o festivalu poezije i kulture „Godinjske zvezdane noći” koje organizuje u svom selu… Ipak, najvećim delom večeri Leković je u pratnji akustičnih gitara učenika Umetničke škole „Stevan Mokranjac“ Negotin Petre Vučinić i Save Manojlovića emotivno i izražajno kazivao svoju poeziju, što je kod prisutnih izazvalo pozitive reakcije i aktiviralo publiku na konverzaciju sa pesnikom.
Veoma prijatno i opuštajuće veče.
Za ovu priliku predstavljamo tri pesme iz zbirke pesama „Herbarijum za Sebra“ iz 2023. godine.
(NE)MOGUĆA OSTAVŠTINA
Puste su obale! Sagrađeni sprudovi
nose fenjere lišajevima zalude.
Voda ponire grleći pustinju
preseljena u peščanik vremena ubijeno!
Ukroćeno meso sluša rugalicu.
na čarobnom bregu praznine.
Puste su obale!
Od kostiju mostova grobar pravi
ikebanu sebi za rođendan.
Eto etra da postane atar
čeljusti koja laje.
I osmeh je razapet.
Čemu da se nadaju pupoljci
kada okean treba da prepešače?
SOBA ZA RAZMIŠLJANJE
Pre nego što odeš,
ostaviću ti rame i reči
obešene o klin.
Neka vise.
U sobi koju će pojesti bube,
dok ti štap ne zatreba,
levo od Albukerkija,
desno od Danice,
koju jedva namolih
da ti umije lice,
a mrkne.
Kad tmina popali svice
i svet razmakne žice
sebi u miraz.
Pre nego što odeš,
pusti da te očešljam okom,
da te zagrlim rukom širokom,
što ne svađa.
Kud voda prođe
i kamen snove rada.
Nek precvetaju zime,
naslonjene o moje rime
i tvoje proleće!
RAĐANJE PESME II
Katkad pomislim
da nam svetovi nisu bili isti.
Ni cvetovi koje smo rađali.
Katkad,
na čelo tvoje dušu naslonim
i svi svetovi procvetaju.
