Nojz Fest. Prvo veče je iza nas. Evo, još uvek sumiram utiske dok pokušavam da napišem ovaj tekst. A u ušima mi još uvek zuji od glasne muzike. Zapravo, muzika jeste bila glasna. Glasnoća je sadržana u samom nazivu festivala, pa se to i očekivalo, ali bila je to visokokvalitetna buka, u svakom pogledu.
Nojz Fest je započeo nastupom benda Deca koji sačinjavaju četvorica momaka koji po godinama nisu deca i koji imaju dosta godina muzičkog iskustva iza sebe. Bio je to njihov prvi nastup i odlična prilika da festival buke započne. Bubnjar i vokal, Vlatko ili Čakar, kako ga zovu sugrađani, je pre same svirke rekao nekoliko reči o Nojz Festu i koliko je zapravo potreban gradu Negotinu da bi bio i ostao Nitogen i onda su krenuli da gruvaju svoj alt rok.
Musky’s su doputovali iz komšijskog grada Kladova i otprašili svoj psihodelični, nojzični rok, alt metal, funk metal za medalju. Četverac koji je posle trideset godina ponovo krenuo da deluje. Sve pesme su iz tog perioda. Slušajući tu muziku „staru“ tri decenije, a koja predstavlja neku kombinaciju Shellaca, Primusa sa elementima grandža shvatamo koliko je Musky’s dobar bend, koliko dobro zvuče i koliko je muzika koju sviraju sveža i nova.
I onda je stepen buke i čvrstine podignut na viši nivo. Good Ol’ Bastards su izašli na scenu i krenuli da praše. Stoner i sladž metal vajb koji briše sve ispred sebe. Prosto neverovatno kako samo gitara, bas i bubanj mogu da zvuče tako moćno. Vokalni dvojac Ivan i Slave je pokidao tim svojim dvoglasom i međusobnim dopunjavanjem prilikom pevanja. Pirke… tata mata za gitaru je još jednom potvrdio taj status. Iako, sam ih gledao mnogo puta do sada, svaki njihov nastup je užitak. Bubnjar Slave, kao mnogo puta do sada, je nosio majcu negotinskog benda Bemwejci a svoju poslednju pesmu na Nojzu posvetili su pokojnim negotincima Bobanu Miličiću i Vladi Pankeru što je kod prisutnih izazvalo pozitivne reakcije.
Atheist Rap su svoj repetoar isprašili onako kako samo oni znaju i umeju. Veseli pank rok vajb sa pesmama protkanim humorom publika je odlično prihvatila. Bilo je tu gibanja za medalju. Broj ljudi je u tim trenucima bio i najveći, što je bilo za očekivati. Između pesma bend je komunicirao sa publikom, pričao neke šaljive priče i fore, hvalio se ribolovačkim iskustvima i majstorima bućke u svojoj postavi, čime je neformalno iskazao poštovanje organizatorima festivala Udruženju SUPA. Radule je čak i nosio majcu Supe. Po završetku nastupa bend je krenuo dalje na turneju jer ih očekuje dug put za Čakovec.
I onda je izašao gospodin Nikola Vranjković i bez mnogo priče krenuo da izvodi svoj repetoar koji je trajao duže od dva sata. U početku malo sporije pesme, da bi, kako se polako zalazilo u noć, a koja je već postala novi dan, muzika postajala sve brža i agresivnija. Sama završnica obuhvatila je kultne pesme BlockOut-a kao što su Manastir, Zvezdane staze, SDSS, da bi nastup bio završen pesmom Dan koji nikad nije došao.
Ko je imao prilike da gleda Nikolu Vranjkovića zna šta može da očekuje od njegovih nastupa. Profesionalizam 1000%. Zvuk savršen. Standard koji retko ko može da uzdrma. To je potvrđeno još jednom sinoć na Nojz Festu. Dva sata prženja i opsedanja duše moćnom muzikom i teškim rifovima. Uvek kada slušam Nikolu Vranjkovića duša mi se napuni nekom energijom ali i setom u isto vreme. Posle svake konzumacije Nikoline muzike ja bolujem. A to je ono što je najjača odlika njegove muzike. Malo je takve muzike. Malo je takvih muzičkih velikana kao što je Nikola Vranjković.
Iskren da budem, nisam očekivao toliko ljudi da dođe na festival. Pogotovo što se ulaz naplaćivao. Mislio sam da mnogi neće hteti da plate kartu, kao što su navikli, ali zajebao sam se. Drago mi je da jesam. Bilo je mnogo ljudi. I svu su bili veseli i raspoloženi što su došli. Gde god da se okreneš video si ljude koji su uživali u dešavanjima. Jedna poznanica reče: „Prosto neverovatno i nestvrano da se ovako nešto dešava u Negotinu.“ I jeste tako.
Ono što je mene posebno iznenadilo je to koliko ljudi, a pre svega devojaka i žena, voli Nikolu Vranjkovića. Pevane su pesme u glas. Momak i devojka koji su u prvim borbenim redovima stajali tik iza mene znali su reči svake pesme koju je Nikola odsvirao. Pevali su u glas. Nekoliko puta sam se okrenuo ka njima i uživao gledajući ih kako ih vozi Nikolina muzika. Na kraju sam ih upitao da ih fotografišem da bih objavio njihovu fotku u sklopu ovog teksta. Došli su iz Zaječara. Veliki su fanovi Nikole Vranjkovića i bili su na mnogim njegovim nastupima. To su mi ukratko rekli prilikom upoznajvanja.
Možda slika nije baš najsjanija ali znam da mi neće zameriti.
Lepo je kad postoje takvi fanovi. Nikola može samo da bude ponosan zbog toga. Zato sam ih i slikao.
Sve u svemu, veče izvan svih očekivanja. I kada to kažem uopšte ne preterujem. Ko je bio zna o čemu govorim. Ko nije, imaće priliku večeras da se iskupi. Ono što je bitno: Bila je to buka koja nam je bila prekopotrebna.