Evropska kinematografija poseduje mnogo bisera, a sada ćemo se pozabaviti upravo jednim takvim. “Two Days, One Night” je svetsku premijeru imao na festivalu u Kanu, gde se takmičio za Zlatnu palmu, a režiju i scenario potpisuje belgijski duo – braća Jean-Pierre i Luc Dardenne. Jedni od retkih autora koji se mogu pohvaliti sa dve Zlatne palme, koje su osvojili za filmove “The Child” (2005) i “Rosetta” (1999). Njih dvojica dugo rade zajedno, kao tandem snimaju od 80-ih, a ako su po nečemu poznati, to je pričanje realističnih životnih priča, koje obično imaju likove koji su marginalci i sredinu u kojoj retko ko uspeva da živi normalno i bez poteškoća. Ovde je situacija skoro identična, ponovo je to socijalna drama, čija se radnja odvija u Liježu, gradu u Belgiji, a glavnu ulogu je maestralno odigrala francuska glumica Marion Cotillard, koja je ovde nominovana za Oskara.
U prvim scenama filma vidimo našu glavnu junakinju Sandru (Marion Cotillard) u suzama u svojoj kući, gde ju je uznemirio telefonski poziv dok je iz rerne vadila pitu koju je pripremila za svoju decu. Uskoro će se pojaviti njen suprug Manu (Fabrizio Rongione), a onda ćemo saznati o čemu se tačno radi. Naime, Sandra saznaje da je otpuštena sa posla u maloj fabrici solarnih panela. Saznajemo da je dugo bila na bolovanju, lečila se od depresije, a da se nekoliko kolega snašlo bez nje, što je poslodavac jasno video. Njima je postavljen izbor: ili će sačuvati njeno radno mesto ili će dobiti bonus od 1.000 evra. Izabrali su novac. No, Sandri je obećano ponovno glasanje i ona ima jedan vikend da ubedi svoje kolege da odustanu od bonusa i zadrže je zaposlenom. To znači da će morati da ide od kuće do kuće i bukvalno ih moli, a dobro znamo da sa ljudima nije uvek tako lako.
Možda je nekome “moljakanje” za posao ispod časti, ali Sandri je posao preko potreban, iz više razloga, i nema mnogo izbora. “Bori se za svoj posao”, kaže joj suprug, ali Sandra jedva da je dovoljno sposobna da ustane iz kreveta, a kamoli da uđe u bitku. Sat otkucava i vikend je na izmaku.
Pa ipak, opremljena podrškom svog supruga Manua i koleginice Juliette, Sandra kreće u misiju ubeđivanja. Ovo je gotovo savršen film, u kome su braća Dardenne odradili vrhunski posao, kako u režiji i scenariju, tako i po pitanju glavne glumice, ali nije nimalo prijatno iskustvo. Njihova heroina šeta predgrađem njihovog rodnog grada u Belgiji, izlažući svoj slučaj ljudima sa kojima je radila, a koje izgleda jedva poznaje. Neki odbijaju da je puste unutra, dok drugi reaguju prkosno. “Nisam glasao protiv tebe”, objašnjava jedan, “Glasao sam za svoj bonus”. Jedna žena joj kaže: “Nemoj to pogrešno shvatiti”, dok Sandru ispraća sa “Ne mogu” i poljupcem u obraz. Sandra, shvatamo, nije jedina žrtva ove priče. Slično u teškoj situaciji su i njeni kolege zaposleni, kojima je potrebno tih 1.000 evra da drže glavu iznad vode. Naravno, ima i onih koji su spremni da pomognu, ali da li će to biti dovoljno da se Sandra vrati na posao?
Marion Cotillard odbacuje svoju ličnost filmske zvezde i glamurozni izgled da bi igrala heroinu radničke klase. Njena Sandra ima legitimne argumente, ona je dobar radnik i što je još važnije, pristojno ljudsko biće koje ima dvoje dece i kredit za kuću, pa joj je posao preko potreban. Opet, Cotillard se već dokazala u ovim ili bar sličnim ulogama: gledajući unazad, njen lik se ovde ne razlikuje mnogo od uloge koju je igrala u filmu “The Immigrant” (2013) Jamesa Graya. Obe žene se nalaze u nevolji i donose odluke da zaštite članove svoje porodice – na način koji ih izlaže sramoti i poniženju. Ali dok je Grayev film raskošan sa starim svetskim kostimima i produkcijskim dizajnom od pre jednog veka, braća Dardenne ostaju u svojoj zoni udobnosti. Ne treba zaboraviti ni film “Rust and Bone” (Jacques Audiard, 2012), u kojem je Cotillard igrala ulogu očajne žene koja je doživela nesreću, zbog čega je, kao i ovde, odbacila svoj glamurozni izgled. Sve u svemu, sva tri filma pokazuju njenu glumačku veličinu, jer se radi o složenim i zahtevnim ulogama.
Ono što je ovde sasvim jasno i vidljivo je da je Sandri potrebna podrška, a mi ćemo za nju svakako navijati svim srcem. Čak i ako ne uspe u svojoj misiji, možemo je smatrati pobednicom, jer se bori i uspela je da izgradi zdravu i normalnu porodicu. Ovo nije film koji je pun iznenađenja i neočekivanih obrta, već jednostavan film koji govori o životu, ljudima i stvarnim problemima – i tera na razmišljanje.
Ocena: 9/10.
Autor: Marko Jovanović
