Na temelju antagonizama raste slaba konstrukcija mojih priča. Sada sam nešto, a znam da sam nekada bio i opet ću biti – ništa. Otud sve to, naopako i bez balansa, protrčavaju kroz trošne zidove rođaci i potomci, lome vratove najizdržljiviji maratonci i sudaraju se sami sa sobom duhovi mudraca. Ali, pobeđujemo, bar mislimo, vreme. Nakratko. Ne dvoumi se, dragi radniče, nego ostavi svoju bušilicu, odloži srp i čekić, dleto, majzlu, nauči sva slova i zajebi vođu. Poveruj svom piscu, prati njegova uputstva, zaljubi se u njegove laži, kao što su vernici nekad krenuli za Hristom. Jedino tako jednog dana moći ćeš da postaneš glavni lik. Ili barem čitalac. Poznato je da se kuća gradi od temelja a propada od krova. Nemaš šta da izgubiš. Uđi u moju trošnu kuću, ima tu raznog sveta, trče bubašvabe, gore kandila, Tolstojevski piše svoje poslednje remek delo, jeste da malo prokišnjava i da je unutra hladno, ali temelji su dobri.
Fotografija: Alex Ivanji
