Ivan Potić, pisac, pesnik, muzičar, istoričar umetnosti, objavio je novu knjigu. Šesnaestu po redu. U pitanju je zbirka priča „Tri akorda“ u izdanji Niškog kulturnog centra. Za ovu priliku predstavljamo odlomak iz prve priče iz zbirke.
Mehanika
Pre znojenja sam pomislio na sve one fine, nekreativne ljude koji će se ujutro probuditi sveži i puni elana, zbog toga što u svojim glavama nisu nosili nijednu misao o Armagedonu, bipolarnosti sveta, metafizici, estetici ružnog, bolesti duše ili nečemu sličnom, već samo nastavljali svakodnevski karnivorski hepening, uz mnogo buke i pozeraja, kao što su to radili njihovi preci hiljadama godina unazad. Naravno, ta onespokojavajuća misao nije doprinosila laganom tonjenju u san, naprotiv; uskoro sam našao da mi ruke smetaju. U magnovenju između dve obale, posle nekog vremena koje nije bilo ni tu ni tamo, shvatio sam da sam nekako lakši, a onda sebe ugledao bez ruku, iza onog svirača što je Cimermana nekad vodio u bučno, zveckavo jutro. Nije me to nimalo iznenadilo. Koliko god bile korisne na javi, ruke su bile sasvim nepotrebne u snu, ako je ovo bio san. Išao sam tako ulicom, nebo je bilo okrenuto naopačke i krošnje su bile ukopane u zemlju, koračao i uskoro došao do radnog mesta. Gurnuo potom vrata nosem, seo za sto i pogledao u monitor. Ušla je koleginica i upalila mi svetlo a potom i kompjuter. Pritom, mahala je rukama, ali iz nje nije izlazio nikakav glas. Kad sam je bolje zagledao, video sam da ispod očiju i nosa, na mestu gde bi trebalo da budu usta, ona nema ništa, ni usne, ni jezik, ni zube. Bila je tu samo koža koja je nekako podrhtavala, bar mi se tako činilo. Pokušao sam da odmahnem rukom, ali ništa se nije desilo.
