ПРЕПИСИВАЊЕ
Тешке кише –
Kао јутрошње
прави су тренуци, мислим
За несметано
Читања поезије.
Јесен.
И у њој јутро као што је ово –
О, да сам понео још пар
Мајстора
Певача, говорим себи,
Још пар тих
Књижица
Да их чувам као дијак
У келији
(Недрима)
Као девојка која у стању је
Да вољеном
Одједар –
И за сва времена –
Препише
Целу књигу стихова
АРОМА
Од писања трском по глини
Или прстом по прашини
Као Христ
До кажипрстом по стаклу
Силицијских алатки
Најкраће писало се куцкањем
По овалним словима
Писаћих машина
Чин писање праћен је
Мирисом
Уља, глине, тинте, па чак и хартије
Мирисом келије
Или студентске собе, канцеларије
Плес кажипрста по стаклу
Изводим где било
Као кад носио сам у џепу нотес
И хватао, на брзака
Мисао, у страху да је не изгубим
Не могу рећи да
Ерос додира је мање снажан
Мање примамљив
ПО БОЛАЊИ
Усних да читам Лотреамона у нуклeарној
Централи
Чивитавекија
Нечија сенка пада преко хартија
Које једну за другом откида ветар што струји
Између бедема
Изнад реке
Усних да куцнуо ме по рамену
Лик који дрежди
По сву ноћ између два свесна хтења
Док се не опредељује ни за једно
Од њих
У тој пустоши, оче, у којој
Од твога осмеха
Преостају само археолошки налази
POST COITUM
Бриди, не попушта
Као туга je пред јесењи дан
Ко песма девојке у сутон
На језику туђем
Можда је то последица повратка
С пропутовања
Можда жудње да се обилажење
Резаног камена
Не прекида
Та светлост са стења што
Ко слап
Пада
По лицу дечијем пуном чуђења
РАСКИД
Грчио сам се као џанки
У недостатку
Спасоносне соме
Гуших те
Немилосрдно
Газих
Ту потребу за тобом
И страх од исте
Тог суровога пустог
Пролећа
Пустим
Изнурујућим ходом у правцу
Ничега
Лутао сам као премлаћен наполапразним улицама
Деведесет и трећег департмана
Од висова тврђаве Роменвила
До падина Пантена
И јецао
Клео
О
Свака ћелија телог мог жудела је за тобом
И НИСАМ НАЧИСТО С ТИМ
Никог не дозивах
Али десило се да исте јесени сам
Тим истим правцем
Оран одлазио на књижевни матине
Код Радивоја
Ког упознах на Бобуру
(Пришао ми је
На отварању изложбе
Кроз густу масу публике
Упитавши ме
Да ли преводим?)
Никог не дозивах
Али
Неко се одазвао
Раде и Кристин
Нису знали за тебе
Као што, ни ти, не знаш за њих
Из живота у живот сам
Прешао, тако
Као кад пређеш
Преко улице
Лишен тебе
Или, лишивши се тебе
До дана дањег
С тим нисам начисто
GRACELAND
На фотографији стојим испред Елвисове куће у Грејсленду –
Земљи милости. Пријатељ, француски песник,
За тренутак ме помешао са сином –
Увећав слику, схватам: са двадесет и пет година делујем
Као да ми је седамнаест.
Двадесет и пет ми је година,
Изводим бекства по Америци, и већ сам миловао
И био милован, још то не знам – на начин на који то више бити нећу.
Никад. Плен сам пространстава, дужник иконама, и
Још неко време, одан њима, путоваћу, гостоваћу,
Живећу у неколико различитих средина
На неколико континената.
Двадесет и пет ми је година,
Код Елвиса сам, у гостима. У свеску коју свугде носим са собом
Ништа не записујем
Само пар шкработина, пар
Лица, цртежа, међу којима се истиче и твоје, лице плаве девојке
На једном си валкира пуна беса, на другом девојка из
Сна, на трећем тако грозна да сам скроз наскроз прешкрабао
Црте те авети тако да јој мастило заклања уста.
Тај микроцртеж вреди, мислим, колико и студија психе
Двадесет и пет ми је година
Код Елвиса сам и одајем утисак среће
Са ове раздаљине, више ми није јасно откуд то да себи
Све мање личим на (у сећању, дрска, самоуверена) младића,
А све више на дете
Које притиска нешто што надилази
(Чак и са ове времено-просторне удаљености) његове моћи
И оставља га безмало
Немог и зачуђеног пред камером
ПЕНА
Довољно је пар тих штурих података
Да потакне те на размишљање
Раскрили ти машту, раскрили је
И преда путовању!
Биографије песника! О,
Школовања, узлети, први радови,
Пројекти, деловања, затим, неочекивано, неки лом
На средокраћи
Нешто напрасно и кобно и сасвим у нескладу
Са обећањима што зада их младићство
Али пре свега узлети, путовања, лета и летови
Сви ти изванредни пејсажи
Грађевине од којих стаје дах или, као у Енглеској,
Мрзне ти душа
Попут једноличних истоветних радничких кућерака
Слепљених у један туробни
Низ на путу за Беркшајр
Који боље од критике тумачи 1984
Школовања! Туђе средине које на дуже време
(За неке и трајно) постају место боравка
А данас траг су у души док листаш
Ко се где и кад од којих песника школовао
Важније: ко се чиме бавио!
Па нису сви академски радници!
Нису професори па да сад профа профи предаје
Бихнера за Бихнером
Онако како се то у Србији данас ради
Са Бихнером, српским
Путовања! Животи!
Није ту било само школа, била ту су и градилишта –
Диринчења! Па за викенд седнеш у воз и правац у Калв
Код Хесеа, на поклоњене!
Путовања! Бретања! Стења
Гроб на гребену Шатобријана
Кад плима за плимом издваја,
Избацује са рта, с континента
Карнак, Гилвика! Сав радостан сунеш из аута и затрчиш се
Кроз сукишицу, низ стеле, мрке и модре
Неразговетан себи самом
У покрету који сличан је покретима звери
У покрету који је сливен
Са намером и њеним остварењем
Па добро! Уколико кусах Америке
И мада жудим – данас и више но раније
За Переделкином
И тим, тамо, стварима – требало би да
Склопив књигу немачких стихова
Њима, као и себи, посветим
Мисао лишену осећања, противречних
Немачка ме лирика враћа
У дане дечаштва, у дубоке шуме
Забране куд део сам себе у пејсаж уписао
У звуке, крике, шуморе
Кад рађах се, непознат себи
А то данас живи, тако, тамо, ту, гдекуд
Другде, живи и стварно је
И без моје воље
И добро је што јест без воље моје
Дах један, једна мисао
Један трен у вечитом протицању, само
Вал један и пена
Пошто све распрши се
Др Борис Лазић (1967, Париз, Француска), доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају, са Гораном Стојановићем (1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) Канонске песме (2016), Унутарњи пејзаж (2019) и Облици лудила и исцељења (2021); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из уметности стрипа (2010); романи – Губилиште (2007; 2018), Панк умире (2013), Дупли албум (2021). Приредио и превео антологију поезије старога Мексика Лептири од опсидијана и жада (2010; 2016). Као слависта, предавао је на француским Универзитетима Лил 3, Париз-4 Сорбона, Иналко, Екс ан Прованс. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма P. P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010) и Горски Вијенац, P. P. Njegoš, Les lauriers de la Montagne (2018); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) као и антологију српске средњовековне поезије Аnthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Члан редакције следећих часописа: Дијалог, Париз (1997-2000); Књижевна реч (2001/2002); суоснивач и коуредник академског сајта-лексикона serbica.fr (2011-2021). У оквиру тог пројекта објавио одредницe као и препевe референтних дела, између осталих Венцловића, Стојковића, Мушицког, Његоша, Јакшића, Костића, Змаја, Диса, Драинца. Почасни је члан Друштва Новосадских писаца као и Института за Упоредну књижевност Универзитета у Ници Софија-Антиполис.
Награде:
Петар Кочић, 1998.
Растко Петровић, 2000., за препев Луче микрокозма на француски.
Повеља Лесковачке школе стрипа, за критику, 2005.
Стражилово, 2013., за збирку песама Капи сласти.
Награда Новосадског Сајма књига 2016.
Именовања:
Десет најбољих, НИН, 2010 (за теорију о Деветој уметности).
НИН-ова награда, три пута увршатаван у Шири избор за роман 2001, 2013, 2021.
Ужи избор за Змајеву и Попину награду, 2020.
Ужи избор за Попину награду 2022.