Dana 5.11.2022. godine u Omladinskom centru u Zaječaru održana je predstava „Lelek, kanterija i opanci“ u režiji Stevana D. Jovanovića. Stevan je ovu predstavu dramatizovao po knjizi „Pisma iz Srbije“ Bojana Ljubenovića koja je 2014. godine nagrađena kao satirična knjiga godine i koja se na satiričan način bavi mnogim stereotipima našeg društva i doba. Počevši sa našom geografskom pozicijom, preko demografije, ekonomije, poljoprivrede, javnih preduzeća, odnosa Srbije i Crne Gore, Srbije i Hrvatske, Srbije i Amerike, Srbije i EU, rusofilije, fudbala, BIA-e, srpske slave (i svadbe), SANU, vojske, odnosa Beograda i unutrašnjosti, Koridora 10, banki u Srbiji, intelektualca kao „zanimanja“, igara na sreću, srpskih menadžera, Srba na moru i na planini, ambasadora, gej parada, jutarnjih programa, srpskog džet-seta, penzionera, sindikata, izbora, Srba u inostranstvu, turista u Srbiji – do javnih toaleta, tajkuna, prisluškivanja, novogodišnjih slavlja i sniženja, Srpkinja, udvaranja u Srbiji…
Predstava je realizovana uz podršku Vlade Švajcarske u okviru projekta „Kultura za demokratiju”, koji sprovodi Hartefakt Fondacija.
U predstavi su glumila deca iz osnovnih i srednjih zaječarskih škola i moram priznati da su pokidala. Svojom sinoćnom glumom samo su potvrdila činjenicu da u mladosti i dalje postoji velika kreativnost, elan i potencijal, da je samo potrebno da im se da prilika, da se sa njima radi, da im se pruži podrška, da se usmere u pravom smeru i uspeh je zagarantovan. Predstava je bila prilično duhovita i obuvatila je gotovo svaki segment života koji živimo. Publika se smejala ali kako je vreme prolazilo prisutni su postajali sve svesniji da se zapravo smejemo sebi samima. Obično to tako biva sa odličnom satirom. Kada je krenuo da se prikazuje video kao sastavni deo „Leleka, kanterija i opanaka“ više nikom nije bilo smešno. Suočili smo se sa sobom i strahom, mrakom, dekadencijom kojima smo okruženii sa svih strana i koji nas svakim danom sve više pritiskaju, uznemiravaju i guše. Ipak, deca su nas svojom glumom, iskrenošću i dečjom neiskvarenošću naterala da se glasno smejemo sami sebi i po ko zna koji put zaključimo: Srbi su nebski narod!
U predstavi su glumili: Lenka Jovanović, Nikola Stojanović, Magdalena Vulović, Lena Ivanović, Dunja Kirov, Andrijan Jankovec i Stefan Cokić.
Da bismo najbolje dočarali sinoću predstavu pročitajte kako je to pisao Bojan Ljubenović u svojoj knjizi „Pisma iz Srbije“ i pogledajte kako su ove mlade snage uz Stevinu režisersku koordinaciju to intepretirale.
Čitajte i pišite na ЋИРИЛИЦИ!
Српско писмо је ћирилица, али већина Срба пише латиницом. С времена на време Срби закукају да им ћирилица нестаје и изумире, дигну дреку до неба, па се може помислити да им је неко силом отима, а не да је сами затиру и заборављају. За ћирилицом највише наричу новине које излазе на латиници и чувари традиције који су заспали на стражи. Иначе, овдашње новине излазе на оба писма, али су на оба подједнако неписмене.
СРПСКЕ ПСОВКЕ
Драги моји,
Па где сте, бре, пизда вам материна! Немојте се чудити што вам се јављам овим наизглед ружним речима, кад бисте боље познавали Србију, знали бисте да је овде то један од најсрдачнијих поздрава. Срби просто обожавају псовке и у свим приликама их радо користе. Можда су сви други људи на нашој планети заиста и настали од мајмуна, али је готово сигурно да су Срби настали од кочијаша.
Овде псују сви, и старо и младо и мушко и женско, образовани и необразовани, угледни и крајње неугледни. Псовка је још једина ствар у Србији која је остала изворно домаћа и подједнако доступна свима; нови светски поредак, дивљи либерализам и ватиканска завера умногоме су успели да окрње српски национални идентитет, али српску псовку нису ни начели, она је још онаква каква је одувек и била, садржајна, живописна и корисна.
Срби почињу да псују и бивају псовани још од најранијег детињства јер је овде дубоко укорењено веровање да ће дете брже порасти ако му се редовно псују мајка, ујна или стрина, а још ако одојче има какву згодну тетку, здрав развитак му је сасвим известан. Чим научи прве речи, од детета се очекује да и само почне да псује, у чему му увек радо помогне неки ближи рођак, стриц, деда или кум, па кад течај уроди плодом и најмлађи малолетник преко усана превали своју прву псовку, то наилази на опште одушевљење фамилије и пријатеља, који су тек тада уверени да је дете посве здраво и лепо васпитано.
Ако ме питате шта Срби псују, одмах ћу вам рећи да псују све! На матерњем језику најчешће псују мајке, а потом и очеве, сестре, фамилију, све сроднике до седмог колена, Сунце, хлеб, Бога, судбину, живот, сушу, кишу, семе и племе, славу, годишња доба и свету недељу, гајде, а најрадије државу! Све у свему, мало је тога што Срби у псовку нису ставили, али колико год да је псовки, Србима никад није довољно јер овде псује свако свакога и на сваком месту; очеви псују децу, деца наставнике, шефови раднике, радници муштерије, пензионери поштаре, поштари керове, навијачи фудбалере, фудбалери судије, пешаци возаче, возачи једни друге… Псовка је овде одраз шарма, блискости и чврстине карактера, па се Срби псују и кад се воле и кад се мрзе.
Начуо сам, додуше, да је и у Србији некада псовање сматрано одразом лошег одгоја и, штавише, простаклука, али је данас сасвим другачије, псовка се изборила за равноправан третман у друштву, у шта се свако може уверити ако отвори овдашње новине или погледа пренос скупштинског заседања, на пример. У Србији не можеш бити јавна личност ако се бар једном годишње пред камерама на пасја уста не испсујеш са неким опонентом, колегом са естраде, књижевним критичарем или бившим мужем, свеједно. Намераваш ли да постигнеш успех са каквим уметничким делом у њега мораш уденути барем стотинак ружних речи јер се српска публика ничему не смеје тако радо као сочним псовкама. Једном је један млад позоришни редитељ поставио представу без иједне псовке у тексту и избио је такав скандал да је и сам министар културе морао да интервенише како би се све заташкало. Српска модерна музика и књижевност зато су расадник нових псовки, а српски филмови нису ништа друго до псовке испрекидане досадним дијалозима.
А зашто је тако, појма немам, или што би Срби рекли – јебем ли га.
